Riječ nedelje 16/22 - Tijana Lekić

Dovoljno je pročitati uvodne stihove Njegoševe “Luče Mikrokozma” kako bi se pred nama otvorio horizont koji rasvjetljava ljudsku situaciju i kako bi zasijala svjetlost koja nam sugeriše odgovor na ključno pitanje bića slobode, a koje glasi: “Kuda?”Izazov pred kojim se nalazi savremeni čovjek nije samo da savlada samoskrivljeni egocentrizam, ateizam, hedonizam, već prije svega toga da prepozna kako mu se ovo troje, između mnogih drugih sličnih zala, na različize načine spolja nameću kao ispravan način življenja. Život u savremenom konzumerističkom društvu traži da se imperativno razumije model u kojem se zadovoljavaju vlastiti hirovi, tako da drugome dajemo tek onda i onoliko koliko bi to bilo u službi instrumentalizovanja tog drugog za ispunjenje sopstvenih potreba i želja. Sa druge strane, svakodnevno nam se, čak i onda kada toga nismo svjesni, nameću nove želje koje u drugim okolnostima ne bismo imali, a potom se kontinuirano radi na tome da se te želje pretvore u potrebe. U tom svakodnevnom pokušaju trajnog prizemljivanja i porobljavanja čovjeka, njegovog prikivanja za zemlju, usmjeriti pogled prema nebu je vrhunski akt otpora. U tom pogledu srešćemo svoj pogled sa Njegovim, koji je dao sve za naše spasenje ispraznivši sebe od sebe samog, potvrdivši se, zadobivši se i objavivši se kao onaj koji je Ljubav. Njegovim silaskom i stradanjem smo pozvani da i sami, na svojoj ličnosti svojstven način, pođemo istim putem i potvrdimo se u ljubavi i zajednici sa Drugim. Uz stalnu primisao o tome da ‘voskresenja ne biva bez smrti’, s radošću pero predajemo u ruke teološkinje Tijane Lekić, koja je sagovornica vaskršnje Riječi nedelje.

VASKRŠNJI POST

Čovek krštenjem i ulaskom u zajednicu vernih, uzima krst svoj i kreće za Hristom, spreman da ga kroz čitav svoj život neprestano i iznova prati od početka njegovog služenja do Golgote. To je život hrišćanina, to je život u bogoslužbenom krugu Crkve.

Hristovo služenje ovde na zemlji, nakon krštenja u Jordanu i silaska Duha Svetoga, otpočinje četrdesetodnevnim postom u pustinji. Četrdesetodnevnim postom i mi sa Hristom krećemo na put ka Golgoti, ali da se vratimo prvo na malopređašnju rečenicu u kojoj sam pomenula bogoslužbeni krug. Naime, prvi post koji je ustanovljen, bio je liturgijski post, odnosno neuzimanje hrane i vode uz duhovnu pripremu za Sveto pričešće. Ovaj post takođe predstavlja Hristov post u pustinji, a prethode mu sreda i petak, dani u koje postimo sećajući se Judinog izdajstva i Hristovog raspeća, kako bismo dočekali nedelju i Vaskrsenje Hristovo. Svake sedmice iznova i iznova.

Kada nam predstoji neki važan događaj u životu, pažljivo se za njega pripremamo, pa tako i u Veliki post ne ulazimo tek tako. Kao kada se planinari spremaju za neku zahtevnu ekspediciju, za uspon na najviši vrh planine, prvo treba da steknu duhovnu i fizičku kondiciju i da se oslobode nepotrebnog tereta, tako i mi prvo prolazimo pet pripremnih nedelja, zaključno sa večernjem praštanja, u kome smo dužni da svima sve oprostimo i da zatražimo oproštaj, pa rasterećeni i radosni tek onda zakoračimo na uspon Svete četrdesetnice ka Golgoti i Vaskrsenju. Ovo rasterećenje oproštaja nas upućuje da u post ne ulazimo sumorni i natmureni, Gospod nas u Matejevom Jevanđelju uči da je natmurenost i turobnost odraz licemerstva (Mt 6: 16-18), a i apostol Pavle nas priprema kakav odnos treba da imamo jedni prema drugima (Rim 14: 1-17). U post ulazimo radosni, zato što je on dar od Boga, dar pokajanja i očišćenja, olakšanja u svakom smislu. Na početku posta čitamo: Dođe nam posno proleće, cvet pokajanja… Primimo objavu posta s radošću! Vreme posta je vreme radosti. Ispunjeni čistotom koja sija i ljubavlju čistom molitvom i delima dobrim zapevajmo sa radošću…

Kada je kušač tražio od Isusa, koji je posle četrdeset dana osetio glad, da pretvori kamenje u hlebove, Gospod mu odgovara: ”Ne živi čovjek o samom hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih” (Mt 4, 4). Ovo je ključ ”fizičkog” posta, uzdržavanja u hrani i od svega telesnog. Oslobađamo se od zemaljskih užitaka, od svega što nas porobljava i odvraća od duhovnih očiju i ušiju, jer samo njima možemo čuti reč koja izlazi iz usta Božijih, kako kaže i lisica malom princu u onom čuvenom dijalogu, da čovek samo srcem dobro vidi, a da se suština očima ne da sagledati. I ovo sa malim princem se takođe, nimalo slučajno, događa u pustinji.

Ovaj put posta je pun blagodati, ali i pun iskušenja, nimalo ravan i lak, ali nam u njemu pomažu velikoposna bogosluženja i oprema koju dobijamo iz nedelje u nedelju, hrabreći se pobedom nad jeresi ikonoborstva, bogoslovljem Svetog Grigorija Palame, opasujući se snagom Časnog krsta, oslanjajući se na Lestvicu Svetog Jovana i ohrabrujući se primerom Svete Marije Egipćanke, pa sve do ulaska Gospodnjeg u Jerusalim, do Cvetne nedelje, kada završava Sveta četrdesetnica i kada ulazimo u Strasnu sedmicu u kojoj se sve događa i sve se intenzivira.

LAZAR

Volim deci na veronauci da kažem da je Lazar bio Isusov najbolji drug. Toliko ga je voleo da, iako je znao da će ga vaskrsnuti, ”Isusu udariše suze” (Jn 11, 35). Jedna od najpotresnijih scena u Svetom pismu, Sin Božiji plače zato što je u smrti svog prijatelja sagledao trijumf smrti u svetu, smrti koju Bog nije stvorio, a koja je zagospodarila i gospodari svetom, zatrovavši svekoliki život i pretvorivši ga u besmisleno smenjivanje dana, koji se neumitno urušavaju ka propasti, kako kaže otac Aleksandar Šmeman.

Svet je pre Hristovog dolaska bolestan na smrt. Ova bolest na smrt je očajanje, večno očajanje, bez obzira je li čovek živ ili mrtav. Ovo je stanje čoveka bez Hrista, čovečanstva pod vlašću gordosti, egoizma, pod vlašću đavola. Kjerkegor kaže: “Tako je očajanje, ta bolest vlastitog ja, bolest na smrt. Očajnik je smrtno bolestan. To su u jednom sasvim drugačijem smislu, nego što se to odnosi na neku bolest, najplemenitiji delovi koje je bolest napala; a ipak očajnik ne može od toga umreti. Smrt ovde nije kraj bolesti, nego je smrt kraj u jednom toku koji se ne dovršava. Ne možemo se osloboditi te bolesti, čak ni smrću, jer je ovde bolest sa svojom patnjom — i smrću, upravo to da se ne može umreti.”

Hristos, najavljujući događaj koji čitav ljudski rod spasava od ovog porobljenog stanja, govori učenicima: ”Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božiju, da se Sin Božiji proslavi kroza nju.” (Jn 11, 4) Došavši u kuću svog prijatelja koji je već četiri dana u grobu, Isus Marti govori: „Ja sam vaskrsenje i život: koji veruje u mene, ako i umre živeće. I nijedan koji živi i veruje u mene, neće umreti nikad. Veruješ li ovo?“ Kroz Jevanđelja neprekidno nailazimo na Hristove reči u kojima se vidi obostranost, pokazuje snaga vere. To vidimo i kod isceljenja gubavaca (Lk 17, 19), i isceljenja kapetanovog sluge (Lk 7, 9), i kod događaja sa grešnicom koja mu pomazuje noge mirisom (Lk 7, 50), i na mnogim drugim mestima. Dakle Gospod traži ispovedanje vere od Marte i ona ispoveda veru u Sina Božijeg koji dolazi u svet i potvrđuje lek za bolest očajanja, lek za bolest na smrt. Taj lek je ljubav, u kojoj su i vera i nada i radost i pobeda.

U Vitaniji zasija

Ljubavlju Lazar voskrese

Mlado se sunce nasmija

Magare kad ga pronese

Rajko Petrov Nogo

RASPEĆE

Danas visi na drvetu, Onaj koji je na vodi zemlju utvrdio. Vijencem od trnja se kruniše, Onaj koji je Car Anđela. Lažnom porfirom ogrće se, Onaj koji je ogrnuo nebo oblacima. Šamare prima, Onaj koji je u Jordanu oslobodio Adama. Klincima bi prikovan, Ženik Crkve. Kopljem bi proboden Sin Djeve. Poklanjamo se stradanjima tvojim, Hriste. Poklanjamo se stradanjima tvojim, Hriste. Poklanjamo se stradanjima tvojim, Hriste. Pokaži nam i slavno tvoje Vaskrsenje. Ovo pevamo na Veliki petak i u ovim stihovima su sažeti užas, veličanstvenost i uzvišenost ovog događaja, koji okreće svet naglavačke, koji potresa vasionu, koji razdire hramovnu zavesu i time najavljuje pesmu novu (Ps 95, 1), novi odnos Stvoritelja i tvorevine, Boga i čoveka.

U svetu je Crkva Hristova uvek na raspeću, čovek je uvek na raspeću, dobro je uvek na raspeću. Gospod kaže: ”Za sud ja dođoh u ovaj svet” (Jn 9, 39). Protojerej Aleksandar Šmeman ove reči tumači da pred tim sudom stoji svako od nas, ne pred sudom sudije, nego sudom raspete Ljubavi, Pravde i Dobra. Stradanje sa nadom u vaskrsenje ne prestaje od Hristovog raspeća, preko prvih mučenika, bolesti, ratova, patnje, gladi, muka, dok je sveta i veka, a sve to vreme, Gospod je na krstu i ”bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se” (Is 54, 4). Svedočanstvo ovih reči se vidi na licima, rečima i delima današnjih hrišćana u Egiptu koji su najbolji primer saraspinjanja i savaskrsavanja sa Hristom.

Težak v’jenac, al je voće slatko!

Voskresenja ne biva bez smrti.

VELIKI PETAK

Ne pamtim kad je priroda učestvovala u ovom danu kao ove godine. Sivilo, hladnoća, nevreme, prava slika stradanja, a na kraju grmljavina i zemljotres.

A kapetan i koji s njim čuvahu Isusa, vidjevši da se zemlja trese i šta bi, uplašiše se vrlo govoreći: Zaista ovaj bijaše Sin Božiji. (Jn 27, 54)

VASKRSENJE

Baš tokom Velikog posta 1845, Njegoš piše Luču mikrokozmu, o kojoj svako ima mišljenje, svako je secira, tumači kako njemu odgovara. U svemu ovome, jedno je očigledno. Njegošu nije bilo lako dok je promišljao i pisao, u svakom stihu osećamo podvig i napor, sa svim iskušenjima, usponima i padovima koje čovek preživljava tokom života, sa posebnim intenzitetom u Svetoj četrdesetnici. Sve se ovo može čitati i tumačiti na ovaj ili onaj način, ali jedno je sigurno, a to je završnica, kada se na kraju kamene pustinje Lovćena, dolazi do slatke bistre vode Gospodnjeg besmrtnog izvora i Vladika i pesnik peva jednu od najlepših vaskršnjih himni:

O preblagi, tihi učitelju,

Slatka li je sveta bistra voda

S istočnika tvoga besmrtnoga!

Od Tvoga su sv’jetloga pogleda

Uplašene mrake iščeznule,

Od tvoga su hoda sveštenoga

Bogohulni srušeni oltari;

Voskresenjem smrt si porazio,

Nebo Tvojom hvalom odjekuje,

Zemlja slavi svoga Spasitelja!

FARBANJE JAJA

Čovek kroz istoriju ima potrebu da ono duhovno, što veruje i oseća, materijalizuje i u materiji pronalazi simbole preko kojih oprisutnjava veće realnosti.

U paganskim svetonazorima, jaje simbolizuje novo rađanje, buđenje proleća, a Crkva ovo preobražava dajući mu novu dimenziju i hrišćanski smisao. Jaje postaje prinos najvećeg praznika, simbol novoga, simbol vesti Vaskrsenja.

Naš narod ima lep običaj, a to je da prvo crveno jaje čuva do sledećeg Vaskrsa, a šta ono predstavlja, govori nam sam naziv ”čuvarkuća”. Naravno da ovo nije od suštinskog i primarnog značaja za naš hrišćanski život i sve dok smo toga svesni, u težnji da u kući imamo nešto što nas tokom cele godine podseća čiji smo i ko je za nas raspet i vaskrsao, nema ništa loše.

SABORNOST

Verujem u jednu svetu sabornu i apostolsku Crkvu. Grčka reč za Crkvu je εκκλησία, što predstavlja zajednicu prizvanih ljudi, zajednicu onih koji su odgovorili na Hristov poziv i prišli mu. Gospod kaže: ”Došao sam da rasejanu decu Božiju saberem u jedno.” (Jn 11, 52)

Čovek je biće zajednice, a to se projavljuje u tome što, od samog rođenja, bez odnosa prema drugome, ne možemo spoznati ni sebe, svoju osobenost. Gospod nas u Crkvi okuplja pre svega u zajednicu ljubavi sa Bogom, a što smo bliži Bogu, to smo bliži i jedni drugima. Ova sabornost Crkve se projavljuje pre svega na Svetoj tajni evharistije, odnosno na liturgiji, kroz sve svešteničke i đakonske molitve i vozglase, kroz zajedničko potvrđivanje svakoga iskaza u odgovaranju naroda, kao i kod zajedničkog ispovedanja vere i konačno kroz pričešće. Kao što je ovaj hleb koji lomimo bio rasejan po gorama i sabran postade jedan, tako neka se sabere Crkva Tvoja sa sa svih krajeva zemlje u Carstvo Tvoje. (Didahi 9, 4)

Često slušamo kako Crkva stvara od naroda poslušnu masu kojom manipuliše i kojom je lako upravljati, ali zajednica vernih je suprotnost tome. Kada čujem reč masa, prvo mi padne na pamet kada deci kupim plastelin i on je fino upakovan i podeljen po bojama, jasno su određene i vidi se njihova lepota i različitost, ali deca pomešaju sve boje, one se jednostavno izgube i postanu neka velika masa neodređene boje koju je lako oblikovati, bezlična je. Za Crkvu kažemo da je jedinstvo u različitosti, dakle toliko jedninstvo da smo svi jedno u Hristu Isusu, da se svi pričešćujemo iz iste čaše (ne postoji veći odraz nekog jedinstva u svetu), ali ipak kada svako od nas pristupi toj čaši, izgovara svoje lično ime. Dakle u Simvolu vere ispovedam da verujem u jednu, svetu, SABORNU i apostolsku Crkvu, a odmah nakon toga govorim i da ispovedam JEDNO krštenje za oproštenje grehova. U zajednicu ulazimo krštenjem, ličnom odlukom, svojim ja, a u njoj ljubimo jedni druge, jednodušno ispovedamo, od jedne se čaše pričešćujemo i sjedinjujemo jedni sa drugima u zajednicu Duha Svetoga, čekamo sveopšte vaskrsenje mrtvih, ali kada će nas Bog svakoga pojedinačno pozvati po imenu.

PRIČEŠĆE

Vaskrs je dan kada, bez obzira na sve, svaki kršteni čovek treba da pristupi čaši i da se pričesti telom i krvlju Hristovom, kao što kaže Sveti Jovan Zlatousti: ”Stoga dakle, uđite svi u radost Gospoda svoga; i prvi i drugi, platu primite; bogati i ubogi, jedni s drugima likujte; uzdržljivci i lenjivci, dan poštujte; vi koji ste postili i vi koji niste postili, veselite se danas!”