Isječak iz knjige slavka Ćuruvije, – ,,Ibeovac Ja Vlado Dapčević“;  po kazivanju Vlada Dapčevića

(Napomena: Zbog formata portala i preglednijeg čitanja, određenim fragmentima su dati podnaslovi)

,,Tek početkom revolucije, međutim, počeli su pravi problemi i najveća razočaranja. Ono do tada nije bilo ništa. Ustanak u Crnoj Gori je organizovan diletantski. A, imali smo idealne mogućnosti. Imali smo do zuba naoružane komuniste, skojevce, simpatizere. Možda smo mogli zauzeti čitavu Crnu Goru bez ispaljenog metka.

A pošli smo u ustanak grlom u jagode, bez organizacije, bez štabova, bez komandi, bez plana. Ne znaš šta je bilo gore. Ja sam rukovodio partijskom organizacijom u katunskoj nahiji. To ti je onaj teren između Cetinja, Nikšića i Kotora. Tamo smo najslabije stajali. Uticaj separatista tamo je bio najjači. A onda, ta nahija je u kulturnom i svakom drugom pogledu bila daleko niža od ostalih krajeva Crne Gore. Ostale su i neke stare mržnje, jer su se oni sa oružjem u ruci borili sve do dvadeset treće godine protiv ujedinjenja.

Čak su, jednom prilikom, izvršili napad na Cetinje.

Jedne večeri držao sam u Cucima konferenciju novoprimljenih članova Partije. Negdje oko jedanaest sati, ne znam kako je uspio da stigne do nas, došao je Vukašin Mićunović. Bio je tada kurir Okružnog komiteta za Cetinje. Pozva me i šapnu:

„Njemačka je jutros napala Sovjetski Savez!” Ja to ovako saopštih onim ljudima:

„Drugovi, napadnuta je domovina radnika i seljaka čitavog svijeta, tvrđava svjetskog socijalizma i budućnost čovječanstva – Sovjetski Savez. Pred nas komuniste u cijelom svijetu odmah se postavlja zadatak da uložimo maksimalne napore, ne žaleći ni truda, ni krvi, ni života, da pomognemo Sovjetskom Savezu da se odbrani i pobijedi fašiste! Sloboda naše zemlje je najuže povezana sa tim. Ona može steći slobodu samo uz pomoć Sovjetskog Saveza! Zato, od ovoga trenutka proglašavam sve članove Partije mobilisanim i tražim da u svakom trenutku budu spremni da odmah podu u bitku! Ustanak počinjemo ovih dana! Odmah se organizujte i naučite ove koji ne znaju da rukuju oružjem, jer nam predstoji borba preužasna!“

Prekid studija i dolazak iz Beograda

… Ali, ova priča mora početi malo ranije da bi bolje razumio ono što dolazi. Kad je ono bio smijenjen Okružni komitet u Cetinju, sa Nikolom Lekićem na čelu, ja sam bio u Beogradu i nijesam o tome ništa znao.

Jednoga dana dođe Vlado Popović, bio je tada kandidat za člana Centralnog komiteta, i reče mi:

– Vlado, došao sam po nalogu Centralnog komiteta. Treba da izvršiš jedan zadatak. Treba da
ideš za sekretara Okružnog komiteta na Cetinje.

– Zašto? Tamo je Nikola.

– Nije. Nikola, Kađa, Bogdan, Savo, čitav Komitet, svi su isključeni. Došlo je do sukoba između njih i Pokrajinskog komiteta. Prvo ih je Pokrajinski komitet raspustio, a kad se čitava organizacija tome suprotstavila i žalila Centralnom komitetu – isključeni su iz Partije. Treba da ideš tamo i spašavaš cetinjsku organizaciju jer Blažo, po svemu sudeći, ima namjeru da je razjuri.

– Ja sam apsolutno protiv toga. To znači da onaj ko je stariji može da isključi onoga na nižoj
instanci bez obzira što je ovaj, vjerovatno, u pravu. Ja, Vlado, smatram da je trebalo privremeno i
jedne i druge skinuti sa rukovodećeg položaja i dovesti, fala bogu ima komunista Crnogoraca po
cijeloj Jugoslaviji, neke od njih da privremeno rukovode i nepristrasno prosude čitavu stvar. Ja
apsolutno ne vjerujem da je Nikola Lekić dao bilo kakav povod da bude isključen. Ti, kao i ja, znaš
da je to jedan od najboljih, ako ne i najbolji komunista kojeg imamo mi Crnogorci.

– Slažem se ja sa tobom, ali to je lakše reći nego učiniti.

Vlado je mislio kao i ja, pokušao je nešto da uradi, ali je naišao na odbojnost i povukao se.
Plašio se da ta organizacija ne bude upropaštena, a znao je da sam ja jedan od najstarijih komunista
tog kraja, tražio je da pođem tamo i spriječim da cetinjska partijska organizacija bude likvidirana.
Rekao mi je i to da Centralni komitet smatra da su to dobri komunisti, ali da su pogriješili i
da su zbog te pogreške morali biti kažnjeni. Bilo je to petog aprila četrdeset prve. Zadatak je
zadatak. Spremih se da idem.

Sjutradan ujutro, kad je trebalo da pođem, poče bombardovanje Beograda. Stanovao sam
blizu Slavije. Pobjegao sam iz Beograda i negdje kod Ripnja našao se sa jednom grupom
crnogorskih studenata. Među njima je bio i Jovo Kapičić, bivši pomoćnik Rankovića po policijskoj
liniji. Zvali smo ga Jovo Kapa. To ti je bila posebna cvjećka. Mene izabraše za vođu puta i
pođosmo na Cetinje. Tada nije bilo nimalo jednostavno doći do Crne Gore.

Odmah im rekoh: „Svi koji imaju pare neka daju jednome koji će sve plaćati.” Svi dadosmo pare, najviše moj brat Drago i ja, svaki oko hiljadu dvjesta dinara, a Jovo Kapa ništa. Kaže:

„Ja nemam.”

Čitavog puta je nešto izvoljevao, a ja sam tražio da ne trošimo suviše jer i sam znam šta nas čeka. Recimo, samo za taksi od Raške do Rožaja morali smo da platimo deset – petnaest puta više nego što se normalno plaćalo.

Stigosmo nekako, i ja poslije dva dana svratih u selo Ugnji, gdje je živjela porodica Jovova, jer mi
je trebao Jovo. Njegov otac reče da je otišao na Catinje i poče da ga hvali:
– Vidiš kako je ovaj moj Jovo dobar. Evo, sedamsto dinara koje sam mu poslao prvoga,
vratio mi je sve do posljednjeg dinara.

Zamisli, a nama rekao da nema ni dinara i trošio naše pare. Ali, nije to sve. Čućeš ti još za
Jova.

Unutrašnja trvenja u komunističkom pokretu

Taj Jovo Kapa bio mi je tada najmanji problem. Muke su tek dolazile. Odem ja u Ceklin. To
je jedno selo blizu mog. A tamo Moša Pijade, sa još jednim drugom, i Nikola Lekič. Priđoh. Prvi
put sam tada vidio Mošu. Pozdravim se s Mošom, sa doktorom koji je bio sa njim (zaklale su ga
poslije ustaše) i sa Nikolom. Moša je bježao iz Beograda automobilom ovog doktora, dok su imali benzina.

Onda su se nekako prebacili do Crne Gore, jer su ocijenili da je tamo najsigurnije. Kad su došli na Cetinje, Moša se sjeti one braće Ćufka. Bili su zajedno na robiji. Lako ih je našao jer su bili pekari. Javio se jednom od njih i ovaj ga preko žene Branka Petričevića Kađe – poveže sa Nikolom Lekićem.

Kađina žena je bila sestra Nikole Lekića. Čim su se našli, pošli su u Podgoricu i svratili tu u Ceklin, u jednu komunističku kuću da ručaju. Uto sam i ja naišao. Krenuo sam u Podgoricu da se povezem, da dobijem direktive od Pokrajinskog komiteta i da preuzmem dužnost. Nikola se taman bio vjerio i krenuo je u Podgoricu, između ostalog da posjeti vjerenicu. Oni ručaše i nas četvorica Moša, doktor, Nikola i ja, krenusmo pješke.

U Podgorici – svako svojim putem. Najprije sretnem Boža Ljumovića. Božo žuri i veli:
„Vidi to tamo sa Blažom. Baš mi je milo što si došao…” – i ode. Nađem Blaža. Blažo me gleda
mrko. Ja počeh:

– Vi ste sigurno obaviješteni da sam ja od Centralnog komiteta postavljen za sekretara ove
cetinjske organizacije. Došao sam da vidim ima li kakva direktiva. Sekretar privremenog
rukovodstva mi je rekao da su prikupili dovoljno oružja da naoružaju tri do četiri hiljade ljudi…
Rekoh još da mi je ovaj drug iz Komiteta na moje pitanje kakav je odnos prema Nikoli
Lekiću i ljudima koji su isključeni, rekao to i to …

A, Blažo će na sve to:

– Mi smo se obračunali i sa Petkom Miletićem, koji je bio nešto više od Nikole Lekića i
njegove družine, pa ćemo i sa Nikolom Lekićem!

Da ti znaš sa kakvom mržnjom je on to rekao. Bio sam zapanjen.

*
… Sa Nikolom sam se dogovorio da me čeka u jednoj kafani da bismo zajedno pošli nazad.
Nađosmo se i vratismo u Cetinje. Ni tada ni poslije mu nijesam rekao ni riječi od onog što mi je
tada rekao Blažo. Niti sam mu rekao da sam ja postavljen za sekretara Komiteta. Nije prošlo ni dva
– tri dana, a meni stiže poziv da sa onim bivšim sekretarom privremenog rukovodstva idemo pod
Velje brdo, u kuću Blažovu.

Dođemo tamo, a tamo Đilas, Vlado Popović, Đuro Strugar, Božo Ljumović… Došao biješe i Vlado Rolović, onaj što su ga kao ambasadora ubiše ustaše u Švedskoj, jer je bio postavljen za privremenog sekretara takođe smijenjenog barskog partijskog komiteta.

Bijaše to pred veče. Dadoše nam neki kačamak da pojedemo i nas nekoliko Blažo povede u štalu,
da tamo spavamo dok ovi drugi drže konferenciju! Znači, u nas nemaju povjerenja. Ja ljut k’o ris.
Ujutro, Đilas nam je održao referat o političkoj situaciji u zemlji, u svijetu…

*
… Đilasa? Pravo da ti kažem, doživljavao sam ga kao razbarušenog intelektualca koji u suštini
nije ni bio komunista. To sam mu otvoreno govorio čak i u našoj kući. Ali, nije bio zlopamtilo. Bio
je priličan demokrata, iako su mu poslije svašta pripisali. Istina, kad je došao kao delegat Vrhovnog
štaba i Politbiroa, stavio je pištolj na sto i rekao: „Ovlašćen sam da ubijem svakog ko ne bude htio
da izvršava zadatke!” Zaista, ubio je jednog, ali je taj bio špijun i zaslužio je da bude ubijen. To su
poslije zloupotrebljavali.

Dakle, održa Đilas govoranciju bez ijedne zrele i duboke ocjene. Izlažući svjetsku situaciju i
odnose između Sovjetskog Saveza i Njemačke, umjesto da ih objasni sa našeg stanovišta, kao
odnose između država, a ne odnose između režima…

*
… Onda je taj Đilas, sve gledajući u mene, počeo da napada Nikolu, Kađu i ove koji su bili
kažnjeni. Istina, manje Nikolu, više Kađu. Kad se završio sastanak – razlaz. Taman se upitah zašto
su me zvali, valjda ne da čujem Đilasa, kad me pozva Blažo u stranu.

– Vlado, ti više nećeš raditi u Komitetu, niti ćeš raditi u Partiji uopšte. Ideš na Ljubotinj.
Organizovaćeš tamo kurseve…!

Kad sam upitao je li to izraz nepovjerenja u mene, on se zlokobno i ironično nasmijao i
rekao: „Ne, da je to u pitanju, ne bismo se bojali da ti to kažemo.”

Bio sam prosto raspamećen.
*
Dođosmo u Podgoricu, kad, opet Đilas i Blažo Jovanović. Prodoše pored nas i ja čuh kako
Blažo kaže Đilasu: „Jesi li ga vidio, neće ni zdravo da kaže.”

Đilasa je bilo lako izmanipulisati. Vrlo lako. Ne znam zašto, takav je tip bio. Pitaj ga zašto, ako te interesuje. Vidim opet je tamo kod vas popularan.

Mi u kafanu kod jednog našeg člana Partije, u kafanu i Đilas i Blažo. Sjedoše. Đilas me pozva za njihov sto i upita:
– Što si ti tako ljut?

Ja mu odgovorih ono što sam odgovorio i Vladu i dodadoh:

– To je tebi napunio glavu Blažo. Ko zna šta ti je napričao. Ali, vidjećeš ti ko je Blažo
Jovanović. Sve ovo što se dešava rezultat je njegovog čistog karijerizma. Blažo ne sanja ni o čemu
drugom nego o tome kako će biti knjaz Crne Gore, a njegova Lidija kneginja i, praktično, uništava
sve ljude od vrijednosti u Komunističkoj partiji Crne Gore.…

*
… Taj Blažo me poslije, čak, bio proglasio za i talijanskog špijuna. Da sam ga tada mogao
naći, ubio bih ga, pa bez njega sunce ne grijalo, To su nevjerovatne stvari. Zamisli, ja italijanski
špijun?!

*
… Donijeli su odluku da raspuste cetinjsku organizaciju. To je značilo da su svi isključeni iz Partije. I ja medu njima. To nam je Blažo, koji je bio došao sa Ratkom, saopštio na sastanku u stanu moje sestre...

*
… Uslov za povratak u Partiju bio je da prihvatiš odluku o isključenju Nikole i drugova iz
Partije. Ko je prihvatio – primili su ga, ko nije – trajno je bio isključen. Dakle, morao sam ponovo
da se dokazujem.

Na Cetinje je, kao instruktor Pokrajinskog komiteta, sa neograničenim ovlašćenjima, bio
poslat Bajo Sekulić. On me je poslao u katunsku nahiju da, kako je rekao, „donesem vreću novih
članova Partije i napravim jaku partijsku organizaciju”.

Biješe dobar čovjek taj Bajo, ali kratke pameti. U katunskoj nahiji živio sam kod nekog Vlada Abramovića. Morao je da napusti Kotor sa porodicom i došao je u nahiju. Bili su skoro bez ičega. Još se i ja pojavih – kao suvišna usta.

Više smo gladovali nego što smo bili siti. Danonoćno sam organizovao, razgovarao sa ljudima i uspjeli
smo da učvrstimo postojeće i stvorimo nove partijske i skojevske organizacije.

Pripremanje ustanka

… E, na takvom jednom sastanku me ono našao Vule Mićunović. Rekoh ti da sam organizaciju
bio stavio u stanje mobilizacije i neposredne pripreme za oružani ustanak.

Uveče, jedanaestog jula, eto ti opet Vula, sa novom direktivom: „Da u nedjelju počne oružani ustanak!”

Dobili smo zadatak da napadnemo karabinjere i žandarmerijske stanice sa teritorije katunske nahije.

Reče još da će nam veza biti na Cetinju, u kući Andra Lompara! Biješe to jedan radnik, komunista. Ali potpuno kompromitovan na Cetinju.

Zamisli situaciju – ostavljaju ti samo jedan dan da pripremiš oružani ustanak! Znaš li ti šta je
to oružani ustanak? A za vojnu, ratnu vezu određuju ti potpuno kompromitovanu kuću!

Vrlo oštro sam reagovao: „Pa, ovo je idiotluk! Prvu pušku kad opalimo, to će biti borba na
život i smrt. Nijesmo se spremili. Nemamo štabove i komande. Niko nije rekao da ih formiramo.

Drugo, kojoj je to budali palo na pamet da treba da dobijamo obavještenja šta i kako da radimo od
Andra Lompara sa Cetinja!? Čim počne borba, Talijani će sve blokirati i ptica neće moći da uleti na
Cetinje. Treće, gdje je plan? Mi ćemo napasti, a šta poslije toga? Četvrto, kakve žandarmerijske
stanice! Cilj napada je potpuno pogrešan. Mi imamo preko dvije i po hiljade ljudi pod oružjem
samo u cetinjskom srezu. Svi su naoružani do zuba. Zašto ne napadnemo Cetinje? Na Cetinju ima
svega četiristo Talijana, i to su, uglavnom, prištapski dijelovi koji nijesu ni za kakvu borbu…”

Na Cetinju je tada bila jedna četa crnokošuljaša, jedna četa karabinjera, i to mala, i jedan
artiljerijski divizion. Da je u tom ustanku bilo imalo pameti, mi smo tada mogli zauzeti Cetinje.

Mogli smo zarobiti člana užeg direktorijuma Musolinijeve fašističke stranke, guvernera za Crnu
Goru i Albaniju, pet italijanskih generala, čak i jednog italijanskog princa, svu onu separatističku
petu kolonu i oružje koje su Italijani zaplijenili na teritoriji Albanije. Sve se to bilo okupilo na
Cetinju radi proglašenja Nezavisne Crne Gore.

Pričam ja to Vulu, a znam da ću izvršiti ono što je prenio. Još mu rekoh: „Čim Italijani
predu sa kaznenim ekspedicijama u protivnapad, razbiće nas tenkovima. Pretrpićemo poraz, jer
nemamo dobru organizaciju, nemamo štabova. Uostalom, sad ulazimo u vrijeme najvećih
iskušenja, u kome će svako pokazati svoju pravu vrijednost. Znate li vi da je ovo ljeto i da su sve
porodice na katunima, na planinama sa stokom. Ovo je katunska nahija. Prostrana. Treba ti dan
hoda da je pređeš. Kako za jedan dan na raznim katunima da obavijestim članove Partije da se
okupe i da počnemo napad?”

Iskoristio sam one ljude koji su se bili zateklu na sastanku, pa i samog Vula. Rekao sam
Vulu da se ne vraća na Cetinje, nego da ide kod Blagote, njegovog brata od strica – izuzetan je
junak to bio, poginuo je četrdeset druge – i da mu kaže da on i njegovi dođu sa one strane Čeva, pa
da zajedno napadnemo. Tamo je dan prije toga bilo oko trideset karabinjera i nekoliko žandara.

Ono što si gledao u filmu „13. jul”, to je bio ovaj naš napad na školu na Čevu i na karabinjere.
Čevo je jedna mala zaravan, selo odakle su Vukotići. Tu su i ranije bile česte i velike bitke.

Ustanak i borbe oko Cetinja

Opkolili smo u obliku potkovice školu-kasarnu i presjekli telefonske veze sa Cetinjem. Ja
sam se nalazio iznad škole, kraj jedne crkvice. Sa mnom su bili Nikola Popović i Aco Vukotić. Po
kuriru sam ostalima poručio: ja pucam prvi. Kad čuju pušku, neka svi pucaju preko krova. Ako se
ne predaju, drugi metak u krov, ako se ni poslije toga ne predaju – onda u prozore.

Bilo je tačno tri sata ujutro trinaestog jula. Podigoh pušku i rekoh Nikoli i Acu: „Ajde, sa srećom, da počnemo!”

Tad je opalila prva puška u Crnoj Gori.

Svi zapucaše, al’ Talijani se ne predaju. Opalismo u krov. Opet ništa. Počeše i oni da pucaju
kroz prozore. Porazbijasmo sva stakla na onim prozorima, al’ Talijani se i dalje ne predaju. Bijaše
već svanulo. Vidim ja ide Andro Lompar i pravo onim Talijanima. Odjednom, poče da viče:

„Vlado, oni su spremni da se predaju, ako im ostavimo oružje i pustimo ih da idu na Cetinje.”

Kako da im ostavimo oružje, pa mi smo ih zbog toga i napali! U jednoj ruci sam držao kragujevačku
bombu, u drugoj ruci pištolj. Sletim dolje među Talijane, i viknem: „Ruke uvis!” Kako sam
izgledao, ne znam, ali znam da su svi digli ruke uvis. Pogledam: samo devetoro Talijana! A mi
očekivali bar trideset. Doduše, toliko ih je i bilo, ali su prethodne večeri otišli na Cetinje radi one crnogorske skupštine koja je proglašavala nezavisnost.

Savo Burić sa svojom grupom ode za Danilovgrad, a mi povedosmo one Talijane pravo
cestom ka Cetinju. Odatle do Cetinja ima jedno trideset pet kilometara.

Ovo ti pričam da bi shvatio koliko smo mi naivni bili. Mi smo pred rat čak običan štrajk
mjesecima pripremali, a u oružani ustanak smo ovako ušli. Tako ti je: Generali iz biblioteke i ona
stvar iz apoteke – ništa ne vrijede! Nije slučajno što smo mi u početku rata neprekidno gubili borbe:
protiv Nijemaca, protiv ustaša, protiv domobrana, protiv Talijana, protiv četnika, protiv svih
mogućih formacija. Nismo bili prekaljeni. Kad smo se prekalili, ovi naši čobani, polupismeni ili
nepismeni, tukli su ih k’o stoku!

I tako, tom cestom, dođosmo do Šimunje. Odatle počinju Ceklići i onda do Cetinja ima još
nešto oko sat hoda. Najedanput, pojavi se jedan talijanski kamionet. Onaj na tri točka. Na njemu tri
talijanska vojnika. Bili su vezisti i pošli su da poprave one telefonske veze koje smo mi prekinuli.
Viknem : „Stoj, bacite puške!” Iza mene oko trista ljudi. Svi s oružjem. Vozač, neki poštar, zaustavi
kamion, iskoči i odmah poče da bježi u pravcu Cetinja. Talijani skidoše puške i – na mene! Da
nijesam pao niz one bankine, ubi me jedan od njih. Ovi naši opališe plotun. Sva tri Talijana padoše.
Sve zajedno, nije to trajalo više od pet sekundi. Nijesmo ih ubili. Samo ranili.

*
U međuvremenu, probijala se jedna talijanska jedinica, od Kotora prema Cetinju. Tri tenka i
nekoliko kamiona. Ovi moji su ih dočekali onako samoinicijativno, pobili priličan broj Talijana,
neke zarobili. Ta tri tenka i jedan – dva kamiona probili su se na Cetinje. Kad sam se vratio, izgubio
sam prvo četiri sata, počesmo da se organizujemo: radi obavještenja, hrane i slično. Po starom
crnogorskom običaju, porodice su u tome imale najveću ulogu. Crnogorska vojska ranije nije imala
komore, nego su im žene, majke i sestre donosile hranu na položaj.

Međutim, nema hrane. Cuce ne šalju. Oni su tamo bili najveće pleme. O čemu se radilo?

Krsto Popović, otac moga druga Nikole Popovića, bio je na Mojkovcu, u onoj poznatoj bici u
prvom ratu, komandant izviđačkog odreda. I to poznati komandant. Podvige pravio. Stoprocentno
je bio za kralja Nikolu i za dinastiju i kasnije je komandovao i zelenaškim i separatističkim
odredima. Tukao se sa kasnijim vlastima uveliko i poslije Prvog rata. Sve negdje do dvadeset treće
godine.

U toj borbi protiv njega učestvovali su i komunisti sa Cetinja. Rekao sam ti: komunisti su bili za ujedinjenje.

Krsto je učestvovao na onoj skupštini na kojoj je dvanaestog jula, dan pred ustanak, proglašena nezavisna Crna Gora i izabrana nova vlada crnogorska. U toj vladi ministar unutrašnjih poslova bio je moj ujak, stari zelenaš, čak je prije rata bio agent crnogorske policije, medu crnogorskim studentima u Beogradu – o tome piše Mihailo Lalić.

Kako je Krsto znao sve te staze i bogaze, uspio je da prođe. Oba su mu sina bila sa nama. Oba komunisti. Nikola je bio član Partije već pet – šest godina, a mlađi sin skojevac.

Čim je stigao u Cuce, Krsto Popović je održao zbor i pozivao narod da spriječi našu borbu sa Talijanima. Oko Krsta se okupiše sve one njegove bivše komite. I to, svi naoružani do zuba i, plus, iskusni.

*
Ona tri tenka što su otišla na Cetinje vraćaju se i mi se dogovaramo da ih zarobimo. Razrađujem ja kako da napravimo zasjedu, kad uto: Krsto sa nekoliko komita! Došao da ubjeđuje svoje sinove da se vrate u Cuce, jer, eto, ustaše su se već probile na Grahovo i idu prema Cucama.

U to vrijeme ustaše su već počele pokolje Srba u Hercegovini. Sinovi ne htjedoše i on, onda, napravi blokadu. Niko nije smio hranu da nam donese.
*

Nije prošlo ni dva sata kako smo otpratili one Talijane, kad eto ti dvije drugarice sa Cetinja:
jedna Biljanović, druga Ivanovic. Skojevke obadvije. Nekako se provukle, došle i donijele jednu
objavu skinutu sa stuba na Cetinju, kojom se narod poziva na Cetinje da prisustvuje strijeljanju
Milice Dapčević! Moje majke. Zamisli. A ja puštam Talijane po Bajovim direktivama!
Prvo su je osudili na smrt. Tad im je rekla: „Ponosim se što sam stala na mušku stopu” –
razumiješ, što je pošla muškim putem – „imam četiri sina i znam da će me lijepo osvetiti.” Poveli su
je na strijeljanje. Žene plaču, a ona ni riječi. U posljednjem trenutku promijeniše joj kaznu u
trideset godina zatvora. Ni danas ne znam zašto su to uradili. Možda zato što je bila bliska rođaka
Jeleni, kraljici talijanskoj. Valjda je neko rekao onim oficirima. A, možda, i zato što su znali da
Peko i ja komandujemo po jednim dijelom ustanka, pa se bojali strašne osvete. Ja vjerujem da je
drugi razlog pretegao, a da je prvi bio dobar izgovor…

*
… Poslije oslobođenja Beograda, Cetinje tada još nije bilo oslobođeno, upadoše u našu kuću
četnici, pet – šest najpoznatijih cetinjskih koljača. Držali su one talijanske bombe i noževe. Majka je
ležala. Vele joj: „Dig” se, kučko. Leži ka kraljica ovdje, a sin joj u Bijeli dvor!” To znaš, Peko je
bio komandant jedinica koje su zajedno sa Rusima oslobađale Beograd. Vrijeđali su je, psovali i
kad im je rekla da joj je fon Kajper rekao da ne smiju da je diraju, pokupili su se i otišli. Fon Kajper
bi ih stvarno strijeljao.

*
Kad sam po Bajovoj direktivi pustio one Talijane, nijesam ni sanjao šta tek dolazi. Talijani
počeše veliku kaznenu ekspediciju, sa artiljerijom, tenkovima i ogromnim brojem aviona. A mi
nemamo hrane, ne znamo šta rade drugi, počeli ljudi da se kolebaju…Treba se ponovo pribrati.
Riješismo da održimo zbor. Govorio je Vlado Abramović jer je tu rođen i njihov je. Ja sam za njih
bio stranac. A i Krsto Popović je istupio protiv mene, koristeći to što sam bio sin bjelaša. Čak je
govorio da sam od Srbijanaca dobio dvanaest miliona dinara da zamutim i u krv uvedem katunsku
nahiju.

Nekako se priberemo i pođemo na Šimunju. Kolebanja i dalje ima, al` ipak idu s nama ljudi.
Hoće da brane svoja sela i svoja ognjišta. To je posebna svetinja za Crnogorce. Iako su te kuće
sličnije pećinama nego domovima. Devedeset pet odsto kuća je bilo pokriveno slamom.

Na Šimunji držimo položaj i čekamo. Talijani izašli. Bilo ih je jedno dvije divizije. Na
onom Čekanju bili su postavili oko pedeset topova, sve u red, jedan pored drugoga prema nama.
Počeše da nastupaju. Tenkovi, pa pješadija. Već pale prva ćeklićka sela.

Mi smo u međuvremenu bili malo učvrstili disciplinu i dogovorili se da ih ne pustimo bliže od pedeset metara. Ako svaki naš metak ne bude pogodak – gotovi smo. Pored mene biješe Blagota Mićunović. Komandovao je čevskim odredom. Posmatramo sve to i gledamo kakvo je raspoloženje medu borcima.

Susret sa Komitama

Odjednom, iza nas se pojavi bar sto pedeset komita, na čelu Krsto Popović! Došli na trideset
metara. Svi sa puškama, bombama, fišeklijama. Svi brkajlije. Imaju svi po jedno pedeset godina.

Krsto gleda Blagotu i veli: „Ako i jedan jedini metak opalite na Talijane, mi ćemo vas odovud sve
pobiti!” Blagota se okrenu, bio je kao živa vatra, i viknu: „A, ko će da nas spriječi majku ti izdajničku jebem!” I podiže pušku da ubije Krsta. Zamisli, to reče Krstu Popoviću, generalu bivše
crnogorske vojske i vođi komita. Ja istog trenutka skočim za Blagotom i gurnem uvis onu pušku
baš kad je opalila.

Da nas ne pomiriše Talijani, ko zna, možda bi otvorili vatru na nas. Onog momenta kad je
opalio Blagota, jedna talijanska granata pade jedno pet – šest metara ispred nas. Za njom stotine
drugih zasuše onaj kamenjar, a tridesetak bombardera odnekud se stvori iznad nas. Razbježaše se
naši, razbježaše se i komite. Svak na svoju stranu.

Komite su se zvali i krilaši. Trebalo je da budu osnov vojske nove nezavisne crnogorske države. Krilaši, po predratnoj crnogorskoj žandarmeriji koja je nosila onaj grb sa orlom raširenih krila. Nevjerovatno: od tolike paljbe, niko nije poginuo…

*
… U međuvremenu, pošle su kaznene ekspedicije od Podgorice ka Cetinju, i osnovni cilj im je
bio da deblokiraju Cetinje. Jer, sve manje jedinice koje su slali, mi smo uništili. Sad su poslali cijele
divizije. Pogledaj ti kakva je naša situacija bila. Praktično, čitav se narod digao na ustanak. Jedini
pravi narodni ustanak te četrdeset prve godine bio je u Crnoj Gori. Bili smo zauzeli sve gradove
sem Cetinja, Podgorice i Nikšića. Zauzeli smo Šavnik, Žabljak, Kolašin, Berane, Andrijevicu,
Danilovgrad, Virpazar, Petrovac na Moru… Bili smo dobro naoružani, već smo imali iskustava iz
prvih borbi i mogli smo da se bijemo mnogo bolje nego u početku. Uslovi, teren i drugo – idealni.

Pogrešne direktive

Bez obzira na sva kolebanja i ostalo, tih njihovih sedam divizija, to ti je otprilike sedamdeset hiljada ljudi, mogli smo da uništimo sa trideset hiljada boraca… Ali, slušaj sad ovo. Ja počeo da organizujem te gerilske odrede kad, evo ti, opet, Vula Mićunovića. Nosi novu direktivu. Ovog puta ne samo okružnog – rekao sam ti, bio je kurir Okružnog komiteta Cetinja – nego i Pokrajinskog komiteta Partije za Crnu Goru. Kaže:
– Sve borce vratiti u sela!

Ja ga gledam i ne vjerujem svojim ušima.

– Čekaj, Vule, da se ti nijesi nešto zabunio? Da te ne znam dobro, ja bih mislio da si ti
talijanski agent, špijun. Takvu direktivu mogu dati samo Talijani!

To je značilo da treba da kapituliramo pred Talijanima, i to bez metka i borbe, da će sve one
koji se vrate u selo Talijani pokupiti i odvesti u logore, među njima probrati one koji su bili
aktivniji u ustanku i – postrijeljati. Ja kažem:

– Vule, ja tu direktivu izvršiti neću. To je izdaja. Ja ću sve borce izvući gore u planinu,
organizovati gerilske odrede i nastaviti odlučnu borbu sa Talijanima. A, tražiću, najodlučnije, da se
oni koji su izdali takvu kapitulantsku direktivu stave pred revolucionarni sud i da im on sudi za
izdaju!

I, nijesam prihvatio direktivu. Većina drugih jeste. Osam hiljada boraca, vjerovatno
najboljih u Jugoslaviji, predalo se bez metka i odvedeni su u zatvore i logore. Jezgro naše kasnije
partizanske vojske u Crnoj Gori bili su oni koji, kao ja, nijesu htjeli da prihvate direktivu i koji su
se skrili po onim pećinama. Da apsurd bude veći, dva dana poslije toga direktiva je promijenjena
kao pogrešna. Ali, već je bilo prekasno. Vule se vratio u komitet i vjerovatno onima rekao kako
sam ja reagovao. Znali su da ću ja prvom prilikom zahtijevati da se kazne krivci, i ja sam već bio
sahranjen.

Susret Nikole i Krsta Popovića

Sudeći po onome što ću ti sad ispričati, izgleda da su me bili sahranili i ovi drugi. Krenem
sa Nikolom Popovićem u katunsku nahiju da organizujem odred. Zanoćismo u kolibi Krsta
Popovića, Nikolina oca. Ujutro rano dođe Nikolina sestra i donese nam hranu.

A Krstova situacija bila je ovakva: dva mu sina, Nikola i onaj skojevac, oba komunisti, oba u partizanima, ćerka naš simpatizer, a žena, naravno, na strani sinova. Pojedosmo hljeba, sira i nešto mesa, kad: čujemo
ovce. Gledamo ko je i Nikola kaže: „Pa, to je Krsto s ovcama.” Nijesmo ga očekivali jer su
muškarci rijetko ostajali u planini sa ovcama. Oni su bili u selu. Mora da je saznao da mu je sin tu
pa došao. Vjerovatno nije znao da sam i ja tu. Nikola ga gleda i, zamisli, kaže: „Vlado, da ga
ubijem?” Pita da li da ubije rođenog oca! Ja viknem: „Ne, Nikola!”

To je ono što sam htio da ti kažem. Mi smo se do te mjere diferencirali, da upotrijebim taj
savremeni izraz, od onih koji su sarađivali sa okupatorom, da je sin Nikola htio da ubije oca Krsta. I
ubio bi ga da sam rekao: „Ubij ga!” Taj Krsto je protiv nas i poslije rata nastavio da komituje. Ubio
je, onog Mugošu, narodnog heroja, a onda je njega četrdeset šeste ubio Veljko Milatović, onaj što
je prije nekoliko godina iznenada dao ostavku na sve funkcije.

Stradanje Krsta Popovića

Čitav narod je čuvao tog Krsta. Narod ima svoju logiku. Po toj logici, Krsto je spasio katunsku nahiju da je ne zapale Talijani. Tako je smatrao narod i zahvaljujući tome sva naša poslijeratna organizacija – i partijska, i skojevska, i agenti Ozne – do četrdeset šeste nijesu mogli da udu u trag Krstu Popoviću.

A, sve vrijeme boravio je tu, oko svoga sela. Neko je otkrio da on ujutro odlazi na vodu. Zasjedu su mu spremili Mugoša i Milatović… Bili su u nekoj zidini. Mugoša je bio zaspao kad je Krsto naišao. Veljko ga je gurnuo laktom da se probudi, ovaj se prenu iz sna i malo više se podignu iznad one zidine. A, Krsto, stari
hajduk, odmah to primijeti i mašinkom ga prosto prereza. Njega ubi Veljko.

Mnogo nam je dobrih ljudi poslije rata poginulo od četnika i ustaša. Recimo, baš na onom Čekanju kod Cetinja su četnici Krsta Popovića zaustavili automobil u kome su bili brat Veljka Vlahovića i još četvorica i sve ih pobili.

*
Bajo Sekulić se, jednostavno, bojao da se suoči sa mnom. Pored ostalog i zato
što su oni Talijani koje smo mi bili zarobili u prvom napadu, pa pustili po njegovoj direktivi,
kasnije napravili pokolj u selu u kome smo ih bili ostavili. Kad su sa kaznenom ekspedicijom
ponovo došli u to selo, sva ona djeca koja su ih hranila dok su bili naši zarobljenici, okupila su se
oko njih, a znaš li šta su oni uradili? Uhvatili su jedanaestoro dječaka, između deset i trinaest
godina – i svu jedanaestoricu tu postrijeljali. Medu njima je strijeljan i najmlađi brat Vlada
Abramovića, sekretara Komiteta u Boki Kotorskoj.

*
…Da sam se tada vratio na Ljubotinj i onim ljudima rekao da me nijesu pustili, garantujem ti
da bismo ih počistili k’o posljednje balege. Trebalo je tada obračunati se sa tim ljudima oružjem.
Pogriješio sam što to nijesam učinio. Da jesam, ne bi učinili sva ona zla i ne bi upropastili ustanak u
Crnoj Gori.

Sjutradan, preko Ljubotinja naiđe Branko Lopičić, jedan od delegata – poginuo je devet
mjeseci poslije toga, zapalili su ga četnici zajedno sa ostalim ranjenicima – i ja ga pitam šta je bilo
na konferenciji. Veli: „Tebe su isključili iz Partije. I, još, veli da je Blažo Jovanović rekao: „Vlado
Dapčević je pokušao silom da prisustvuje konferenciji i mi smo ga spriječili. Otišao je. Dabogda
nam Talijane doveo, jer on je u stanju i to da nam učini!” Zamisli!.

*
… I tada, kao i poslije, isključenje iz Partije značilo je potpunu degradaciju. A, evo ti i
primjera. Kad su na Ljubotinju formirani novi odredi, oni tamo navališe da ja budem komandir
jednog voda. Međutim, naiđe, u prolazu, Jovo Kapičić i, kad je to čuo, viknu na onog sekretara
partijske organizacije, biješe mi to brat od strica: ,,I tebe ćemo isključiti iz Partije. Mi ga
isključujemo iz Partije, a vi ga birate za vodnika. Odmah da ga smijenite!”

I smijeniše me.

Taj Jovo Kapičić je, u stvari, tada pošao na Lovćen da organizuje ubistvo Nikole Lekića i,
zajedno, sa njim, Bogdana Lakovića i Sava Popovića, jer bi ova dvojica branili Nikolu do
posljednje kapi krvi. Jedan od onih kurira, predratnih članova Partije, to je čuo i rekao mi. Odmah
sam jednog druga poslao po Nikolu, Bogdana i Sava i oni su došli kod mene. Jovu sam rekao:
– Fali li mu dlaka s glave, preko puške ćemo razgovarati!
Jovo me gleda i pita:
– Ko ti je to rekao? To nije istina.

Peko Dapčević

U tim mojim stalnim sukobima sa rukovodstvom, zanimljiv je i jedan detalj o meni i Peku.
Nekoliko dana poslije mog dolaska iz katunske nahije na Ljubotinj dođe Peko. Prije toga nijesmo
se vidjeli četiri i više godina – i kakav je običaj, pođem da se sa njim poljubim. On, ništa. Samo
kaže:

– Vlado, da ideš smjesta na Stavor, u štab i da se raskritikuješ.
– Zašto?
– Zbog onih stvari koje si govorio.
– Peko, je li istina ono što sam ja rekao?
– Jeste, ali to nije važno. Oni su jači od tebe i uništiće te. Ti treba da kupuješ, a ne da
prodaješ. ‘

A, on je tada već bio prošao Španiju, imao je iskustva, realnije je stvari prosuđivao od
mene. Ali, ja i dalje tjeram svoje:

– Slušaj, Peko, ako si ti u Španiji naučio da trguješ, ja nijesam. Ja nijesam trgovac, nego
komunista. Ti trguj, a ja ni po koju cijenu neću reći da nije istina ono što je istina.

Peko je već tada znao da se na hiljadu načina neko može likvidirati, a da i ne pucaš u njega.
Jednostavno, pošalješ ga na zadatak tamo gdje mora da se pogine.

Borba za Pljevlja

Na Žabljaku, u jesen četrdeset prve godine, formiran je Crnogorski odred. Komandant je bio
Arso Jovanović, a politički komesar Bajo Sekulić. Na putu ka Žabljaku, kad smo bili na Jezera,
nekako sam se našao pored Jova Kapičića. Bio je postavljen za komesara Lovćenskog bataljona.
Valjda je bio zaboravio da sam i ja isključen iz Partije i proglašen za frakcionaša, pa mi najednom
reče:
– A Nikolu i ove frakcionaše – sve ćemo pobiti!

Bio sam zapanjen! Da li me shvataš? Moj je
utisak, normalan i logičan, odmah bio da je on od nekoga gore dobio zadatak, kao komesar
bataljona, da nađe načina, negdje u toku borbe, da likvidira Nikolu, Bogdana, Sava. Odmah sam
otišao u treću četu, našao sam ih i prenio im ovo što je rekao Jova Kapa. Oni ništa. Nikola samo
reče:
– Bilo bi mi strašno da poginem od drugova, ali ako.
Savo Popović veli:
– Neka im služi na čast.
Dok smo se spuštali prema Pljevljima, bio sam se dobrovoljno javio za vodu bombaša.
Ponovo sretoh Nikolu.
– Kako si Nikola?
– Ja ću noćas sigurno poginuti. Nije mi strašno ni žao zbog toga, ionako sam kao komunista
očekivao da mogu svaki čas izgubiti glavu, ali mi je žao što ću poginuti kao da su me kučke izjele…

Te noći su sva trojica poginula. Našli su ih sve jednog do drugoga.

Zamisli: velikoga Nikolu Lekića, čuvenog rukovodioca crnogorske partije, delegata Pete zemaljske konferencije, njega koji ništa nije vidio – vodio ga je Savo Popović jer je na jednom oku imao dioptriju minus sedam, a na drugom minus devet – poslali su u noćnu borbu! To je bilo čisto ubistvo.

A znaš li šta je radio Jovo Kapa? Pobjegao je. Nije ni učestvovao u bici. Pobjegao je, a mi
smo ginuli bukvalno kao stoka. Napali smo kasarnu frontalno. Pošto je sva Crna Gora znala da
idemo na Pljevlja, naravno, znali su i Talijani, pa su se zabarikadirali i dobro spremili da nas
dočekaju.

Bacio sam prvu bombu na onu kasarnu. Kako je ja bacih, ona se vrati i umalo nas ne
pobi. Kad smo bacili još dvije – tri bombe, poče pakao: upališe se reflektori i osuše vatru na nas iz
svih oružja i oruđa – pušaka, artiljerije, minobacača… Ti minobacači su pokolj napravili. A ovi,
naši, kao da idu na demonstracije: „Ura!” I pravo na one kasarne. Ljudi padaju k’o snoplje. Kad je
svanulo, odem do komandanta našeg bataljona, Pera Ćetkovica, poginuo je kod Nevesinja četrdeset
treće godine kao komandant Treće divizije – i kažem:
– Pero, čovječe, vidiš li da ćemo svi izginuti, vadi bataljon dok još možeš da spasiš nešto!
On veli:
– Ne smijem bez Jova! Da, Jova Kape. Kaže:
– Nije ni ušao s nama, otišao je kod bataljona Bijeloga Pavla da traži pomoć i koordinaciju.
Čuješ ti ovo: komesar bataljona kao najobičniji kurir otišao kobajagi da traži pomoć. Pobjegao.

Poče protivnapad Talijana. Jedno dvjesta – trista Talijana zauzelo je Glavicu, brdo iza

*
… A, ovo za Jova Kapu znaju svi preživjeli borci koji su prisustvovali zboru bataljona u
Krnjači dva dana poslije bitke. Ja sam tad javno pitao Pera Ćetkovića zašto nije izvukao bataljon
kad je vidio da ljudi nepotrebno ginu i zašto nije ponovo osvojio Glavicu. On mi je, isto tako javno,
odgovorio da mu nije dao Jovo Kapa. Jovo je bio komesar, a komesari su imali pravo veta na
odluke komandanta. Pero još reče: „Ja sam bivši oficir, nijesam u toj vašoj Partiji i meni je
naređeno njega da slušam.” Onda se postavi pitanje: A, gdje si ti bio, Jovo Kapa? Borci pitaju. Jovo
Kapa ćuti. Neko dobaci: „Govori, pizdo jedna!” On opet ćuti. Umalo ga tada nijesu ubili. Trebalo je
da ga ubiju. Izdao je i pokazao se kao najordinarnija kukavica.

*
… Poraz na Pljevljima nije bio samo teški vojnički poraz partizanskog pokreta u Crnoj Gori u
kome su izginuli naši najbolji kadrovi, nego i teški politički poraz. U stvari, poraz na Pljevljima i
lijeve greške koje su pravili Ivan Milutinović i rukovodstvo Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu
Goru stvorili su uslove za formiranje i razvijanje četničkog pokreta u Crnoj Gori.

Bilo bi normalno da su oni koji su donijeli odluku o napadu na Pljevlja – Ivan Milutinović, Blažo Jovanović i rukovodstvo – bili izvedeni pred revolucionarni sud, jer to objektivno nije bilo ništa drugo nego zločin.

Unaprijed se moralo znati da u onakvom napadu na jedan utvrđeni grad možemo samo
izginuti i ništa drugo….“

Fragmente pripremio: Aleksandar Novović