Smještaj je bio pun lopova. Sve sam lupež do lupeža. Meni su ukrali najljepši duks. Boli me kurac. Lopovi uvijek imaju ukusa, a i mirisa, kradenih iz parfimerija.

Išli su “po marketima”, krali namirnice i prodavali ih u pola cijene u smještaju. Fasovao sam i gljivičnu infekciju na kokotu (penis) zbog loše higijene u WC-u. Iako sam se pazio, parazit me zarazio.

“Canesten će riješiti probleme sa vašom bananom gospodine Erik“, kazala mi je omiljena apotekarka docnije, kad sam se vratio kući.

Evo na primjer: Jedan od WC-a je izgledao kao rudokop, ali onaj blatnjavi, posle kiše. Tamo nisam ulazio, niti razgovarao sa ljudima koji tamo ulaze, a oni koji su otuda izlazili, nisam siguran da su i dalje bili ljudi.

Uglavnom, mi smo bili dobri sa lopovima. Pili sa njima ukradeni viski, i jeli ukradene kobaje. Doduše, u mom slučaju, to je bilo samo jednom.

A, imali smo opciju i da dobijemo jela po narudžbi. 

Slikaš raf ili namirnicu u Kaufland -u, pošalješ lupežima na Viber i oni je maznu za tebe. – “Kućna dostava”. To nisam radio. Samo sam jednom kupio kradene paprene mađarske kobasice, jer sam bio gladan kao vuk. Nije da se pravdam. To su vanredne okolnosti. Praktično su u sobi bili otvorili Mini-market, koji sam ja zvao market “Kod lopova“.

E vidite, što se tiče ostalih stvari u smještaju, pozaboravljao sam. Jebiga.

”A što kradeš?”, pitam ja ovog jednog mrčenika iz te sobe. ”Gladan sam brate”, kaže on meni.

Dalje nismo razgovarali. Sit gladnome ne vjeruje. Možda sam bio i pijan, pa time i vrlo zadovoljan njegovim odgovorom. Što pijan misli, trijezan recituje.

Jednom se jedna srna zaglavila u ogradi pokraj ulice i neka djeca su mi tražila pomoć da je odglavimo. Nisam znao broj ni jedne službe koju bih pozvao, a ne znam ni jezik. Za trenutak sam poželio da je pojedem zbog nervoze i nenaspavanosti.  Ali, to bi bio krivolov. Ovi lopovi bi je skuvali na jedan, ali su bili zauzeti krivolovom po supermarketima. Mali crni drogirani pederi koji kradu. E to su mi bile komšije.

Sretnem jednog siledžiju ispred supermarketa. “Sad sam ih ojadio za 100 evra, jebo sam im kevu“, kaže on meni i sruši se nasred travnjaka opterećen kesama pokradene robe, grijehom, i litrom viskija u krvi.

U fabrici je bilo alkotestiranja, kao što nas milicija alkotestira subotom uveče. Ako imaš do 0,3 kazna 20 eura, ako je preko 0,5, onda 50, a ako imaš više od 1, ideš na spavanje ali više se ne budiš.

“Idi domow“, samo šefica kaže nekom iz čista mira, ili unutrašnjeg nemira. – “Ne potrebujemo te“. Kao gestapo oficir koji je opalio metak u glavu nekom mučeniku.

Međutim, kad je prolazila pored mene, nisam se osjećao kao meta.

Industrial Hobit

Atmosfera je zaista bila krizna i kritična konstantno. Radili su Srbi, Ukrainci, Slovaci Romi i Hobiti. Da prijatelji. Upravo tako. Pokraj mene je bio jedan Hobit. Otkud on tu, ne znam. Samo ponašao se dosta ekscentrično, ali je imao dobre ostatke duše. Ne mogu drugačije da se izrazim.  Imao bi i veliko srce da nije bio tako mali.

On nije bio mali čovjek, nego nizak čovjek, a nije bio ni veliki čovjek, nego robot sa potrebom za ljubavlju, za koju on lično nije znao. Bio je perfekcionista. Robio je kao zmaj.

“Pići, dopići, Mariju ti skurvenu ujebanu”, vriskao bi čim nešto ne ide po planu.

Tako bi sve počinjalo. Onda bi trčao po fabrici kao sumanut u potrazi za brzim rješenjem situacije. Traka mu je bila sudbina i sreća. – Fortuna. Nešto slično kao sudbina herojima iz grčkih tragedija. Brzina trake je bio jedini njegov svijet, i jedini zakon. 

On je bio makina. Terminator bi mu bio rod najrođeniji, samo da Arnold nije Austrijanac. Jer ovaj je Slovak, zapravo Hobit. Pardon.

Skakao je kao majmun oko mene i letio kroz fabriku kao šišmiš, sve dok se ne zakuca u neku mašinu koja ga samelje. Sjutra se reinkarnira i opet je najjači.

Jednom se razjario, uh, uh… Jednom se naljutio, ao, ao… Jednom se razgoropadio i obrušio na mašinu koja ga je ujebala da se sa njom razračuna. Ju, ju, ju! “Kurva”, rekao je mašini. -“Skurvenu ti Mariju”. Iako joj je Bog oprostio sve grijehe, Slovaci nisu. Kako sa tim stoje stvari u Tolkinovoj mitologiji, ne znam,

Onda je počelo tabananje i tamburanje po fabrici. “Dopići! Kokoti ujebani”, kričao je kao kurica. “Pići” – čupao se za kosu i skakao po nekom nesrećnom plastičnom elementu dok ga nije potpuno smrskao. Onda je skočio kao spajdermen i ispeo se hitro na vrh mašine.

Tamburao je po njoj nogicama iz sve snage njičući kao magarac dok se mašina nije pobunila (“pobuna robota”), zapetljala mu noge, pa se prvo nagao, potom uz pisak pao, ali ne sasvim, nego je ostao da visi zaglavljen jednom nogom, a onda mu je mašina pojela cipelu, pa je opičio čelom ravno o beton.

Prostro se kao petokraka, i izgledao je kao oznaka na sovjetskim tenkovima iz vremena kada su ušli u Čehoslovačku.

Neko vrijeme nije ispuštao ni glasa. Posle je počeo da ječi, a onda da vrišti. Niko nije obraćao pažnju na njega, uključujući i mene. Traka ide, i ako ne završim posao mogu da me skuvaju. Zajebi! Neka ga spašava Gandalf!

Ipak je u meni proradila južnoslovenska duša. Čim sam ga pitao ”jesi li dobro?”, tiho je odgovorio ”dobro je”, onda je ustao, neko vrijeme trljao nogicu, a odmah potom se rastrčao po fabrici kao dječak nakon poslednjeg školskog časa. Trebalo mu je samo malo ljudskosti, samo malo ljubavi i jedna topla slovenska duša u blizini, da mu pruži ruku.

Ipak, više je volio mašinu nego mene. Mašinu je bolje pazio i više joj je vjerovao. Ona ga jedina nije izdala. Ona mu je najbolji prijatelj. Sa njom provodi po 12 sati dnevno, cijeli život. Da kako može odnio bi je kući nakon posla da spavaju zajedno.

Mašina mu je bila drug, a traka sudbina. Taj mali nesporazum bio je samo prijateljska svađica, shvatio sam.

Umeckani debilko

Ipak, bio je pravičan. Kad su mene ujebali neki gmizavci koje sam zgnječio nogom i ispsovao sve radnike u fabrici koji su došli da isprate predstavu, Hobit i Maja, jedna Slovakinja, su se založili za mene, rekli da me je gmizavac prvi ujeo i da dobro radim, što je bila istina. Tako smo oduvali gnusobu žednu moje krvi. Odbranio sam se.

Evo kako je to bilo:

Taj drkadžija mi je prišao i počeo da drobi da sam dužan 500 eura jer sam navodno pokvario pištolj za šarafe, a on je bio običan nikogović, ništarija, i sezonski slovački neradnik. – Onako siledžija kao Badža i samo to.

“Just a moment please“, kazao sam, pojeo spanać nabrzaka kao mornar Popaj, pa ga odvalio nabreklom podlakticom po labrnji.  Svi su se skupili da gledaju okršaj kod OK korala.

Hobit je iskoristio gužvu i našpicao ga profi radničkom cokulom u rebra, čime je naplatio neki dug od ranije. Ja sam ispljuvao sve koji rade oko mene i ispsovao ih. Ovaj drkadžija se nešto zalijetao, kao, ali su mu muda bila još manja od mozga.

Napucao sam ga pesnicom u surlu, onda sam mu je izvukao i našminkao mu arkadu.

Kad su nadređeni došli da mi daju otkaz, da mi kažu: “Ne potrebujemo te, idi domow“, Hobit je stao u moju odbranu, rekao im da sam dobar radnik i da me je ovaj neandertalac prvi napao.

Odlučili su da mi ne daju otkaz, jer je Hobit bio najcjenjeniji radnik u fabrici. Drkadžija nije mogao da vjeruje da sam ostao na poslu.  Pokazao sam zube. Drkadžija nije, jer je bio škrbav i mutav.

Da se ovo desilo u Srbiji ili Crnoj Gori pojeo bih ga, ali mi smo prodali fabrike. Ali imamo odlične restorane. Ma njega treba u Karneks paštetu, i to je to. Neka dođe u Srbiju da robi-hobi za 100 evra.

Meni je bilo baš banja. Hobit i Maja su me izvukli, a Oliva se zaljubila u mene. Zvao sam je ipak Betty Blue, jer je tako izgledala. Badža patosiran, Oliva zaljubljena. No pasaran! Hobit mi je bio zaštita, Maja mi je namigivala, i niko mi posle toga nije smio prdnut uključujući šefa trake.

Kako se postaviš, tako ti je. Više me niko nije dirao. Ako dobro radiš, možeš nekog i da nokautiraš bez problema.

Da sam ostao duže sigurno bih se zaljubio u neku mašinu zamaskiranu ženskom haljinom. 

Hobite, Hobite, vrlo dobro robite!

Isječak iz pripovjetke ,,Ratni reporter u mirnodopskim uslovima” Ognjena Roćenovića