Piše: Ognjen Roćenović
Prethodna epizoda: Iz Džoovog medijskog rova

Vjerovatno bi sad bila fora da kažem da sam u Slovačkoj bio pravi lav, hitar i spretan, hrabar i okretan, a da pritom prećutim da sam takođe bio jedna preplašena zečina.

Zaista vam kažem, bilo je lijepo! Inostranstvo je to. Ja sam tamo robio dvere (pravio vrata) u fabrici. Lijepo sam robio (radio) bogami! Lijepo! Robio sam zadnje lave (lijeve) dvere za jednu Džipčinu. To je automobil zmaj. Najnoviji. Vrhunski. Za bogataše. Robio sam spretno i rihlo (brzo) što je najvažnije.

Ko robi rihlo, taj ostaje na traci. Ko ne robi tak, spakuju ga u kutiju i samelju u mlinu za karton.

Bio sam jedan od boljih robova.

Katapult i prva soba

To je bio jedan katapult iz komfor zone. Ispalio sam sebe iz starog topa, onog ispred ulaza u Stari grad u Kotoru i, kao đule pogodio u centar Bratislave. Ono što se kaže, ko’ pao s’ Marsa, i to direkt u sobu sa 12 kreveta nalik na zatvor, punu klempavih, ćelavih i bezubih, negostoljubivih delikvenata, bandita koji su se svojski potrudili da nam pokažu koliko im nije drago što smo stigli. – Mislim na mene, Rikarda i još dvojicu izbjeglica iz Srbije.

Međutim brzo smo riješili situaciju crnogorskim metodama.

A bijaše nekakvog ološa kog je predvodio šklempavi klošar koji je govorio “č” na mjestu gdje treba reći “ć”, na šta sam ja, kao čovjek od pera, naročito osjetljiv. Zbog toga smo ih odmah išaketali i utabali nogama. Za jedan dan smo postali glavni u smještaju. Kad je jebada, nek je i “Lambada”! Sve je to “La strada”!

Onda su nas koordinatori, robovlasnici i trgovci ljudskim resursima premjestili u drugu sobu.

Po malo sam volio ta dva lika i ako su bili džukele. Rijetko ćeš ovdje sresti takve krezube barabe. Prosto su negdje na periferiji, valjda.

,,Nije ni čudo što Evropljani ne vole Balkance”, mislio sam gledajući ih.

Imali smo još par problema sa ženskim dijelom bande iz prve sobe, zbog osvetničkog zaključavanja vrata zajedničkog kupatila, dok se ja kao leopard nisam obrušio na vrata, odvalio ih, i stavio kao ukras pored kupatila. Od tad je sranje postalo javna stvar. Tako ti je kad puno kenjaš, to prije ili kasnije postane javno i očigledno.

Razgoropadili se banditi, al’ smo im dohakali kad smo ih išakali.

Sve im je oprošteno. Dali su mi materijal za priču. Nikad ne znaš zašto je neko tu dok ne vidiš širu sliku. Ti misliš radnik u fabrici, kad ono ratni reporter, lovac na događaje i ribolovac, što će se ispostaviti kasnije.

Grad, prilike i neprilike

Bratislava podsjeća dosta na Novi Sad. Što reče jedan moj bivši drug: “Ista rijeka, isti kurac!”-  Samo tvrđi, dodao bih.

Vjerujte, bilo mi je tamo ljepše nego u Podgorici. Kad bi čovjek naučio jezik, mogao bi normalno da živi. Tamo se radi, ovdje te odrade.

Ma koliko bilo teško u EU, teže je u Jugoslaviji.

Ne zanima me da kritikujem državu i političare. Je li Milo ili Momo, ili Slavko, Janko ili Marko… Ne zanima me. Svaki jaše, jebe, ne vadi ga!

Dobro je u Slovačkoj. Dobro je, samo Švabo kara.

Pitam ja njih: “Što vam je pivo ovako jeftino?”

“Samo pijan narod je zadovoljan narod”, odgovara meni jedan Slovak ruskom poslovicom.

“Aj dobro“, velim ja, i opjanim se kao majka.

Radiš i piješ. To je to. Zna se ko kosi, a ko vops nosi.

Nova soba

E vidite, što se tiče sobe, ove nove u koju su nas premjestili, sa nama je bio jedan dobrodušni smrdljivko koji se nije kupao nikad, baš nikad. Soba je smrdjela kao kontejner, a mi smo bazdili kao ulična pseta, što smo u konačnom možda I bili. I ponašali smo se pretežno kao majmuni.

Ma milina je bila, jer, borili smo se.

Lik je smrdio kao tvor, ali vjerujte, sve je to OK. U Titogradu mi je jako dosadno, i nikad ne bih imao ovu priču da se nisam katapultirao.

Okretao sam se u krevetu udišuči prdeže pomiješane sa vlagom od koje su naočigled rasle ogromne crne fleke po zidovima. Padali smo psihički kao kiša.

Zatvorio sam oči i potonuo u vlagu.

U snu mi se javio jedan stari drugar iz Podgorice, doplivao do mene u bazenu i rekao: “Izdrži! Ti si ratni reporter i moraš da izdržiš. Ne zajebaji! Ne možeš se vratiti bez reportaže!” Tako sam odlučio da izdržim.

Lijep srednjeevropski grad. Osjećao sam se užasno, ali i hrabro.

A tu u našem smještaju, soba preko puta, na primjer, bilo je jarana baš ćaknutih. Jedan nas je pitao za ulicu, mi mu objasnili, a on se okrenuo i zapucao glavom u stub za rasvjetu. – “Na mjesto”!

Nikad ranije nije vidio uličnu rasvjetu. Možda je to problem. Nisam siguran, jer nisam imao vremena da se bavim time.

Morao sam da trgujem, pravim sendviče, da se spremam i da se sankam niz jednu ulicu kroz naselje nalik Dedinju, do autobuske stanice, kako ne bih zakasnio na bus koji je uvijek dolazio na vrijeme. Do posla smo putovali pola sata jer je fabrika bila van grada. 

“Nasleduje zastalka Panske”. – Kad to kaže kompjuter, svi kompjuteri ustanu sa svojih sjedišta i pravac u fabriku.

Doživio sam i kulturni i nekulturni šok. Dva u jedan. Instant gastarbajter.

Rad u fabrici

Što se tiče rada u fabrici, bilo je zajebano. Radilo se po 12 sati sa tri pauze od po 15 minuta. Svi gledaju svoja posla, niko te ne jebe, ali te svi karaju.

Prvih nekoliko dana učio me je poslu Ukrajinac Taras. Sa njim sam bio OK. Stara debela Romkinja radi kao kontrolor i ne zna za milost. Zapisuje ti svaku grešku, i gomila kaznene bodove. Kad stekneš neophodne uslove, dobijaš nogu, i to posred face.

“Ta stara pića jebe glavićku“, rekao mi je Taras.

“Najradije bih joj zavario jedan šrub (šaraf) u debelu guzičetinu, posred guzova koji kipe preko butina, skoro do koljena, samo da nisam rob“, mislio sam, ali polako, svaka roba ima svog kupca, a ova je priča moja roba.

Ovo su moje dvere (vrata) koje sam robio, zadnja lava (zadnja lijeva). Otvoreno vam je. Sjedite da vas provozam, da vam provozam glavićku kroz nesvakidašnju pustolovinu. Welcome!

Tamo dobro prođeš ako te ne skuvaju za ručak i ne oglođu na pauzi. Samo li nešto ne uradiš kako treba, ode ti u užinu.

Evropa je to. Tamo je ljepota. Lijepe su im djevojke, ali zaista.

Kad nekog neradnika skuvaju i pojedu, ja radim svoj posao i ne obraćam pažnju na takve bizarnosti.  Naučio sam od Viktora Frankla da čovjek mora imati cilj da bi izdržao nemoguće i neizdrživo, jer cilj daje smisao, a smisao ti omogućava da opstaneš, uprkos patnji. Moj cilj je bio da me ne skuvaju u kazanu.

Šalim se. Cilj mi je bio da izdržim, izmjerim svoju snagu, izoštrim borbenost, pokažem sebi da mogu i, da napravim reportažu. Ličnim primjerom pokazujem da je doktor Frankl bio u pravu.

Viktor Frankl je preživio logor Dahau otvoren u nacističkoj Njemačkoj i to u napuštenoj fabrici municije, u kom je sebi za cilj postavio da razvije strategiju preživljavanja u praktično nemogućim uslovima za opstanak. Na osnovu te strategije, zahvaljujući kojoj je i preživio, kasnije, nakon rata, napravio je pravac u psihoterapiji koji je nazvao “Logoterapija”, odnosno “liječenje smislom.”

,,’Radni logor’ u bivšoj, zatvorenoj fabrici“, interesantno, razmišljao sam dok sam robio u aktivnoj, otvorenoj fabrici.

Inače, Viktora Frankla i njegovu knjigu “Zašto se niste ubili” toplo preporučujem. Vruće preporučujem što više seksa, ali ne sa babama iz fabrike u Bratislavi.

Babe jebačice

Ruku na srce (sisu) meni nisu nudile, ali sam čuo da plaćaju momcima 50 eura za seks. To ti je skoro 12 sati rada u fabrici, pa ti vidi šta ti se bolje isplati.

E sad, ne znam koliko sati moraš da skačeš po babi, kolika je satnica, i je li ista za Jugoslovene i Ukrajince. “To не знаю“.  Ali sve i da je satnica fabrička, opet je lakše nego robiti prekovremeno.

Tako su pričala dva lika na stanici ujutro posle posla. – “Babe se bucaju kao zmajevi, prekaljene kamenjarke“, balavili su i slinavili.

Dakle, kad nekog neradnika skuvaju ja ne obraćam pažnju. Ne obrćem se previše. Samo radim svoje dvere ujebane. Kad ga oglođu, ako mi bace kosku, ja sam zadovoljan.

Čak i da nisam gladan, oglođem je kao znak lojalnosti. Posle na pauzi pričamo lijepe stvari o svom bivšem kolegi, dok ga varimo.

“Svarit ga nisu mogli“, vele. Eto kako je bilo.

Slovaci, Jugosloveni, Ukrajinci i Romi su najčešća radna snaga.

Meni se svidjelo. Vidio sam da Franklov koncept funkcioniše. Znači, biće ti šta odlučiš. Na kraju sam bio pozvan i na neku proslavu, ali sam strkao da mene ne posluže na stolu.

Pitam se šta bi na sve ovo rekao prvi “bloger” Mišel de Montenj, osnivač bloga – slobodnije rečeno današnjim jezikom, odnosno začetnik forme eseja u književnosti, u knjizi Ogledi, u poglavlju o ljudožderima.

Čisto da se zna ko je osnovao blog još u 16. vijeku, prije digitalne ere, da se ne bi kompjuteraši kurčili kao da svijeta prije njih nije bilo, pred ionako veoma neupućenim narodom.

“A Ognjen, koncentracioni logor, skonto Švabo kak’ da nas tamani bez puške”, rekao mi je Jura, drugar iz Hrvatske, kad je naišao pokraj mene.

Ja sam ćutao i radio i imao sam svoje obožavaoce. Nisam imao psihijatra, ali zato jesam kvalitetno pivo u krvi.

“Ognjen, ti si ovdje samo brojka u EXCEL-u, ako im ne trebaš, samo stisnu delite”, kazao mi je Jura na pauzi.

Isječak iz pripovjetke ,,Ratni reporter u mirnodopskim uslovima”
Ognjena Roćenovića