Nastavak teksta Novi Holivud

I

Postoji nekoliko tema kojima ćemo se baviti u ovom radu. Autore na koje ćemo referisati su sledeći: Piter Bogdanović, Sidni Polak, Bob Rafelson, Denis Huper, Džon Šlezinger, Alen DŽ. Pakula, Mihael Simino, Robert Altman, Džeri Šatcberg, Martin Skorseze, Miloš Forman, Roman Polanski, Frensis F. Kopola,  Džordž Lukas, Bob Fos, Karel Rejs, Stiven Spilberg.

Tema marginalnog i neprilagođenog pojedinca je česta u ovim filmovima, bilo da se radi o bolesnoj i tragičnoj figuri (Ponoćni kauboj) ili o nestabilnoj i nesigurnoj osobi (Strašilo). U središtu ovih filmova jeste prijateljstvo koje nastaje spontano i slučajno, u toku zajedničkog putovanja (Strašilo), prilikom obavljanja zajedničkog posla (trgovina kokainom u filmu (Goli u sedlu) ili preživljavanja u teškim materijalnim uslovima (Ponoćni kauboj). U pitanju su tragične figure koje nisu u stanju da se prilagode sredini, a koje u izvesnom smislu i sam sistem proizvodi, ostavljajući ih da preživljavaju u teškim materijalnim okolnostima. Beda, očaj i nemaština su ono što ove ljude osuđuje da tavore izdvojeni od očiju običnog sveta i često u opasnosti za vlastiti život. Marginalizacija ovih likova nastaje kao proizvod društvenog isključivanja, u sistemu koji ne podnosti različitost i koji svaku drugost odbacuje ili se trudi da je asimiluje. Poenta je pokazati da ljudi ne mogu prosto biti asimilovani a da ne izgube deo sebe, da ne izgube onu nit koja ih razlikuje od drugih i čini zasebnom individuom. To je razlog zašto je svaka asimilacija pogubna i zašto ona vodi tragičnom ishodu: brutalnom ubistvu u filmu Goli u sedlu, ludilu glavnog junaka u Strašilu, smrti prijatelja u Ponoćnom kauboju.

Novi Holivud i nastoji da ospori mit o Američkom snu, mit o bezbolnoj asimilaciji razlika i različitosti, ali nasuprot kritičkom filmu ne ostaje samo na tom negativnom postupku, nego teži da zasnuje i neko pozitivno iskustvo. Prijateljstvo je ona tačka u kojoj individualnost pronalazi načina da razorenu parcijalnu zajednicu ispuni novim značenjem i smislom. Ali prijateljstvo nije više nego zajedničko iskustvo i u njemu individua tek potvrdjuje svoju neponovljivost i osobenost. Prijateljstvo je iskušavanje razlike u pravom smislu reči, to su iskustva u kojima se ono neponovljivo i drugačije uvek javlja u novom obliku. Iskustva su suprotna modelima u koja sistem pokušava da stavi individualnost, ona su neponovljiva, drugačija i uvek nesvodiva na uzore i obrasce. Prijateljstvo ne poznaje obrazac, u ovim filmovima se ljudi upoznaju uvek na drugačiji način, iako mahom dele slične sudbine.

Iskustva menjaju ljude i one koji u njima učestvuju i to jako dobro može da se vidi na primeru Golih u sedlu. Na početku izgleda da se radi o sasvim običnom poslu (trgovina drogom), ali kako se radnja filma bude razvijala, i glavni junaci budu ulazili u raznorazne avanture, shvatićemo da se između njih rađa snažno prijateljstvo i da kroz njega oni postaju drugačiji nego što su bili na početku filma. Taj osećaj da sopstvo prolazi kroz metamorfozu i da se u sebi samom menja i jeste pravi doživljaj iskustva. Između ljudi mogu postojati tajne, kao u filmu Strašilo, ali su njihove sudbine povezane čak i onda kada se nekom od njih dogodi ludilo. Iskustva su zapravo putovanja na kojima sopstvo sazreva, kao u filmu Ponoćni kauboj, i u stanju je da hrabrije i zrelije sagleda stvari oko sebe, ali ono isto tako može da pukne i da se izgubi, kao u filmovima Goli u sedlu i Strašilo.

Naravno, iskustva ne moraju biti samo pozitivna, ona mogu biti i negativna, kao u filmu Lovac na jelene. Ovaj film prati naizgled običnu priču nekoliko prijatelja i radnika u obližnoj železari, koji svoje slobodno vreme provode uglavnom u lokalnom baru ili u lovu na divljač. U jednom trenutku oni odlaze zajedno u Vijetnam, a nekoliko dana pre toga neki od njih se venčavaju, organizujući zajedničku proslavu. U tom pijanom delirijumu, tokom završnih sati proslave, kao da se nagoveštava obrat koji će se dogoditi u Vijetnamu. U Vijetnamu bivaju zarobljeni i prisiljeni da igraju tradicionalnu oficirsku igru ruskog porekla (ruski rulet), što će na neke od njih ostaviti trajne posledice. Sticajem srećnih okolnosti i malim lukavstvom pojedinaca, neki od njih će se spasiti, ali ne i bez izvesnih ratnih trauma. Koliko su bile jake te traume govori i činjenica da će jedan od njih nestati u noćnoj tmini Sajgona. Nekoliko meseci kasnije prijatelj će ga pronaći zavisnog od heroina, kako nastavlja da igra ruski rulet, iako ga kući čeka veoma odana žena, a u koju je, uzgred budi rečeno, i sam prijateljelj zaljubljen. U tom pokušaju da ga vrati na pravi put i sam prijateljelj pristaje da igra ruski rulet sa njim, i upravo tada se i događa da mu pištolj opali u rukama, a on pada mrtav na sto. Tek ovaj mračni čin je u stanju da ga oslobodi traumatske opsesije koju mu je donelo ratno iskustvo. Ono po čemu su pamtili lepe uspomene iz lova (jedan metak – jedan hitac), sada je znak raspoznavanja za užasnu tragediju koja im se dogodila. U vihoru rata i prijateljstva prestaju – njihovo poznanstvo kao da je delio ceo jedan život – a ovog puta nasilje sistema ulazi spolja i obuzima pojedinca, kojemu ovo postaje opsecija, uživanje u tome da se vlastiti život stavi na kocku i da se samo u jednom minutu doživi ekstaza ili smrt.

Bitna tema koja se novim Holivudom otvorila jeste i život u provincijalnoj sredini. Poslednja bioskopska predstava  govori o nesposobnosti mladih da se izbore sa problemima koje im nameće provincijalno okruženje, koje ne priznaje različitosti i neprestano ponavlja ustaljene životne forme. Spremnost da se istinska ljubav žrtvuje zarad ekonomske sigurnosti ne donosi olakšanje, naprotiv, tokom godina ona postaje teret koji se ne može odbaciti, vreme se više ne može vratiti, nego samo kompenzovati putem alkohola i bračne prevare. To je život u jednoj licemernoj sredini, u kojoj se osuđuju slabi i veličaju moćnici, a sve se to opravdava ekonomskom računicom i materijalnom dobiti. Jedini način da se nešto promeni u životu jeste da se napusti ta sredina, koja uništava ljude i pretvara ih u nezadovoljne i zavidne pojedince, kojima život u zajednici tokom godina postaje nepodnošljivo težak. Sličnu temu razvija i Lukasov film Američki grafiti, samo što se ovde prate sudbine nekoliko mladih ljudi u toku jednog noćnog izlaska, u kojem oni donose sudbonosne odluke. Osnovna dilema koja prati ovaj film jeste da li ostati u provincijalnoj sredini i preuzeti namenjene društvene uloge, ili je napustiti u potrazi za novim iskustvima. U filmu je idealizovan američki način života, a celokupni izlazak se događa u automobilu – što je paradoksalno u jednoj maloj sredini u kojoj ljudi neprestano kruže oko centra grada – uz lokalnu radio stanicu, otvorene bioskope i jeftine lokale brze hrane. U životu ovih ljudi svaki izlazak sliči na prethodni, a u nedostatku boljih provoda uglavnom se konzumira alkohol, izazivaju tuče ili organizuju rizična utrkivanja automobilima.

U središtu ovih filmova je nezadovoljstvo srednje klase, ono najviše dolazi do izražaja u Rafelsovom ostvarenju Par lakih komada, gde glavni junak oličava nezadovoljstvo okolinom i životnim izborima, a sve u pokušaju da pobegne od monotonije koja ga okružuje, a za koju je često i sam odgovoran. Naslov filma je simbolično dočarao ličnost glavnog junaka, relativno mladog čoveka srednje klase, koji iz osećanja niže vrednosti napušta taj svet i odlazi da živi u radničkom naselju i sa ženom koju ne može da podnese. U trenutku kada se ponovo vrati u svoj svet, povod za to je bolest oca, njegovo nezadovoljstvo sobom će kulminirati i on će zavesti verenicu svoga brata. U pokušaju da pronađe istinsku ljubav, on shvata da ni to nije više od prolazne avanture, a život nastavlja kao što ga je i do tada vodio: ulazak iz avanture u avanturu, sa nadom da će nezadovoljstvo u sebi bar privremeno obuzdati.

Slično osećanje glavnog junaka imamo u filmu Prgave ribice, ali sa tom razlikom što ovde srećemo intenzitet koji se otkačio od svoje sredine, koji pluta na njenoj površini i preti da i sve druge sa sobom povuče u propast. U pitanju je gradsko okruženje u periodu uzmaka bandi, nove generacije sazrevaju na mitovima velikih tuča iz detinjstva, a glavni junak je u senci svog starijeg brata čiju slavu uzaludno želi da dostigne. Njegov stariji brat je potpuno mitska i nestvarna ličnost, njegov autoritet je ogroman u toj sredini, a tokom filma se stiče utisak da je on nešto poput duha koji na motoru kruži gradom u potrezi za poslednjim obračunom. Njegovi dolasci i odlasci su nepredvidivi kao i njegove namere, on je samovoljna i jaka ličnost, ali i neko ko je ispao iz životnog koloseka i više ne zna gde se stvarno nalazi. Iako zaštitnička figura, njegova nestalna priroda njemu drage osobe često dovodi u opasne situacije. On poput velikog maga nosi znanje koje duboko u sebi čuva, ali je svestan vlastite tragične situacije, da živi u sredini kojoj više ne pripada, ali ne zna kako da je napusti.

U pitanju je čovek koji je stekao potpunu afirmaciju na terenu koji je propao, ne njegovom zaslugom, nego zaslugom onih koji su uništili bande, a čije je propadanje povezano sa pojavom droge na ulicama. Droga je uništila jednu generaciju kojoj i sam junak pripada, a njegova je nesreća utoliko veća što nije u stanju da prevaziđe staru slavu, nego nemoćan još samo parazitira na njenim rubovima. To je razlog zašto od njegovog mita više ništa nije ostalo, u taj mit veruje još samo njegov brat koji je upravo zbog toga tragična figura, a ovaj kao da je svestan toga, ali i kao da nema snage da bilo šta promeni u svom životu. U senci tog mita nisu rasle samo mlade generacije, na tome parazitira i policija, posebno lokalni policajci koji svoje frustracije leče tako što se i fizički iživljavaju nad marginalizovanim pojedincima. U jednom od svojih imaginarnih obračuna, u simboličkom pokušaju da bandama vrati izgubljeno dostojanstvo, on i brat obijaju radnju sa životinjama, kradu ribice i odnose da ih bace u Okean. U tom trenutku on pada kao žrtva policijske intervencije, koja je unapred bila planirana. Kralj je konačno mrtav, iako je kralj već godinama bio mrtav – a sada se stiče utisak da je konačno i slobodan, budući da mu je život već postao nepodnošljiv. Oslobađajući ribice – za koje veruje da su u stanju i da se samopovrede ukoliko vide vlastiti odraz na staklu akvarijuma, pri čemu su ubeđene da je u pitanju neka druga riba – on zapravo sebe oslobađa sredine iz koje nije u stanju da pobegne, a u kojoj više nije u mogućnosti da živi. Taj paradoks je nešto što mu visi nad glavom i čega ga jedino smrt može osloboditi.

Neprilagođeni i marginalizovani pojedinac je mogao proizaći iz rata, ali ga je mogla proizvesti netoleratna i zatvorena sredina. U svakom slučaju on je tragična figura, jer sile protiv kojih ustaje često prevazilaze snagu pojedinca. Jedino što može tome da se suprotstavi jeste kolektivno iskustvo i kolektivna borba, ali ona izostaje često iz razloga što je sistem tako organizovan da neprestano stvara razočarane i izolovane pojedince. Jedan od takvih likova je prikazan u Skorsezeovom filmu Taksista. U svakom pogledu ovaj kultni film nije slučajno osvojio srca pasionire filmske publike širom sveta. Sudbina glavnog junaka u ovom filmu je tako tipična za prosečnog belog Amerinca niže klase, koji se upravo vratio iz Vijetnama, odakle nosi ratne traume – to je glavni razlog zašto noću ne može da spava i zašto prihvata naporan i često opasan posao taksiste u milionskom gradu kakav je Njujork. Njegov celokupan fizički izgled je samo odraz sredine u kojoj je rastao i navika koje je tamo sticao, iako ne naročito inteligentan on je prilično dobroćudan i naivan mladić koji veruje u malograđanske ideale (miran i sređen porodičan život). Sa druge strane, on je bačen na ulicu koja za njega postaje leglo najgoreg nemorala. Odbijen i ismejan od strane višeg društva, često i vlastitim nezgrapnim ponašanjem (upadljivo špijuniranje, odlazak u porno bioskop na prvom sastanku sa devojkom, nasilničkim pristupom i ponašenjem itd.), on je rešen da uspe u tom društvu po cenu da žrtvuje i vlastiti život.

Kao i svakom mladiću iz nižih društvenih slojeva i njemu je imperativ da postane lokalni heroj. Budući da je u Vijetnamu naučio da koristi oružje, on dobar deo plate troši na pištolje, a posećuje i lokalnu streljanu u kojoj vežba gađanje. Na taj način on trenira da jednog dana zaista postane lokalni heroj – u pokušaju da zaštiti jednu maloletnu prostitutku, a koja ga je u vidno alkoholisanom i nadrogiranom stanju molila za pomoć. U jednom krajnje skorsezeovskom maniru, brutalno unakažen i u lokvama krvi, pošto je u stomak ranio njenog makroa i ubio njenu mušteriju, u vijetnamci i sa pankerskom frizurom (obrijane glave i sa krestom), on dočekuje policiju i trijumfalno šakom simulira pucanje iz pištolja. Nekoliko nedelja pre tog događaja, on je pokušao da izvši atentat na jednog političara, kojeg je jednom slučajno povezao u taksiju i za koga je planirao glasati, jer je njegova simpatija radila u reklamnom štabu tog političara (tada se još nadao da bi mogao zadobiti njenu ljubav), ali ga je obezbeđenje u toj nameri osujetilo, a imao je sreće da pobegne od policije.

U završoj sceni filma dešava se neverovatan obrat, u njegov taksi seda devojka u koju je bio zaljubljen i pokušava sa njime ponovo da ugovari sastanak, ali je on odbija. U tom trenutku licemerje visoke klase pokazuje svoje pravo lice. Dok je bio običan taksista, loših namera i često neugledno obučen, nije mogao zaslužiti njenu ljubav, ali sada, kada je postao lokalni heroj i udarna vest u svim većim novinskim listovima, to može postati. Njegovo odbijanje nema resantimanski karakter, ono je tu da mu povrati poljuljano dostojanstvo i pokaže da srce jednog momka sa ulice mnogo jače može da kuca i mnogo više može da voli, nego što su to u stanju uglađena gospoda, čiji je život ispunjen gomilanjem suvišnog bogatstva.

Osim toga njegov trijumf je potpun, iako je samo privremen, iako će već sutra ponovo trpeti poniženja od istog tog sveta za kojeg je danas lokalni heroj. On je svestan toga, zbog toga i ne želi nagradu, nagrada mu je imaginarna – srećan je da je jednoj mladoj osobi spasao život. U tom pogledu on zaista jeste prototip fašizoidnog malograđanina, marginalizovanog i autističnog pojedinca, izdvojenog iz društva i izolovanog u vlastitoj bedi. Njegov san je tako tipičan za mnoge mlade ljude iz nižih klasa (zašto ne reći i radničke klase), a u odnosu na njih on se razlikuje samo time što se njegov san i ostvario, za većinu njih to neće biti slučaj, oni će i dalje nastavljati da budu ,,topovska mesa” u nekim novim Vijetnamima ili će bezglavo gubiti živote na gradskim ulicama iz najboljih namera, u potrazi za ljubavlju i razumevanjem, kao što je bio slučaj i sa junakom ovog filma.

NASTAVIĆE SE…