piše: Ognjen Roćenović

Korporacije se najviše plaše onih koji govore da se može živeti bez depresije, bez farmacije, bez banaka i kredita. Nije više politika bitna. Politika je šesta establišmentska lestvica. Znači političari su klovnovi, oni ništa ne odlučuju, samo  kradu i zavaravaju, ali najveći strah establišmenta je da je neko zdrav, da je neko radostan. Najviše se civilizacija plaši da neko kaže: ‘Može se živeti bez depresije’. Taj ko to kaže, nek mu je Bog u pomoći.

Bio sam nedavno na pozorišnom festivalu koji se odvijao u komuni smještenoj u jednom selu u Srbiji, na obroncima planine Rudnik, gdje sam glumio u kratkoj predstavi, ali pošto je moj cijeli boravak tamo za mene bio predstava, zahvaljujući domaćinu Žiletu, govoriću vam o njegovoj jurodivosti kojom se može označiti njegova otkačena bistrina.

Dakle, na konak nas je primio Žile – jurodivi šumski čovjek koji živi sam u staroj seoskoj kući i, koji je ujedno osnivač komune, kniževnik, glumac, mudrac, i organizator festivala.

Čim smo stigli, ja, Nebojša, Marko i Matilda, par dana prije početka festivala, da se pripremimo, te smo ujedno bili prvi gosti, odma’ je, onako domaćinski Žile iznio rakiju iz podruma pa smo ošinuli po njoj. 

Međutim, ja sam volio i da drmnem koje pivo usput, pa sam sve pomiješao i maksimalno izbrljavio. Ma šta koje pivo? Pa ja sam se gore na planini bio propio kao džora. Uveče sam petljao jezikom i nogama sve dok se nisam strmeknuo niz neku padinu pored kuće blizu nekakve rupčage i, zasigurno bih završio kao Alisa u zemlji čuda, samo da me nije drugar, razljućen mojim ponašanjem, odveo na spavanje.

A Žile je vukao piće kao traktor. Kad se dobro dobije, ispali sebe iz praćke, obleti cijelu šumu i dobro se ispriča sa florom i faunom, što mi je i posvjedočio.

,,Šta kažu biljke?“, pitam ga nakon što sam saznao da razgovara sa njima, a on meni odgovara: ,,Ječe Ognjene, ječe i škamuću i biljke i životinje, kukaju, jadaju se, urliču! Traže pomoć! Kažu da smo im se mi ljudi smučili jer neprekidno i sve intenzivnije trujemo planetu!“.

Jednom je Žile skočio kao oparen i viknuo: ,,Hajde da spasimo planetu! Ja svojim postupcima, svojom malom seoskom komunom, malom intelektualnom akademijom i oazom slobode, svojim delovanjem dajem primer da je moguće spasiti svet od ovog sunovrata u koji je krenuo!“, potom je zastao a onda nastavio nešto tišim tonom: ,,Došao sam do idealne formule kako svet može da bude bolji. Ako sam ja najgori na svetu, onda su svi bolji od mene, to je početak, startna pozicija, znači treba da se ja popravljam. U ovom trenutku je lična odgovornost jedino rešenje. Nije komuna, nije porodica, nije društvo, ja odgovaram naspram ovog sveta. Ja garantujem da ovde nikog nisam povredio, da nisam bacio hemiju, garantujem da nisam posekao ni jedno drvo za 40 godina. Razumete? Lična odgovornost je sad na sceni“.

Moram da priznam da je imao nešto donkihotovsko u sebi, samo što on nije lutajući vitez, nego čovjek koji udomljuje lutajuće vitezove.

Tako je udomio jednog lutajućeg viteza koji je skinuo oklop, i go, kao od majke rođen, popeo se na trošni krov kuće po kom je skakutao kao nekakva puma, sve dok se nije strovalio naglavačke u jedno bure, srećom puno vode. Posle toga je ustao, obukao oklop i neđe se bestraga’ po šumi. 

,,Kad sam zabranio da put pređe preko mog imanja pretili su mi smrću. Tad su došli i pucali u vazduh na 300 metara od moje kuće, a onda mi je ministar ekologije rekao: ‘danas su pucali ali će sutra budacima da krenu na vas’. Tad sam počeo da pijem. To treba izdržati. Moja tadašnja žena je spavala sa sekirom. Šta hoću da kažem: Trudite se da progonjene zaštitite, jer jedna od njuejdžovskih budalaština je da brane progonitelje“, pojašnjavao je Žile.

Tog dana, predveče, počeo je da duva vjetrar i da povija krošnje, sve dok se u vjetar nije umotao i Žiletov glas: ,,Vetre!, vucibatino stara!, promajo ofucana!, naređujem ti! Pazi! Naređujem ti iz ovih stopa da staneš i vratiš se tamo odakle si došao!“ Najednom, vjetar se stišao i sve je opet bilo mirno. Meni, zapanjenom posmatraču Žile je rekao: ,,Pa star sam, vikao sam na njega jer ga se plašim“, a onda je kazao tišim tonom, kao u povjerenju: ,,Vetar je živo biće, razume šta mu govoriš“.

Pita mene Žile šta ja mislim o tome zašto on nema sreće sa ženama, a živi kao ona aždaja iz vica, iza sedam mora, gora, brda i planina, u staroj trošnoj kući na kraju sela. Ja mu rekoh da nema sreće zato što žene traže sigurnost, a on im ne uliva sigurnost svojim načinom života, na šta Žikica uzvrati da im upravo on nudi sigurnost, ali one to nisu u stanju da prepoznaju, da pročitaju, jer im je društveni poredak nametnuo lažnu sigurnost. One misle da je sigurnost da nad glavom imaš šefa koji te vrijeđa.

.,,Ma nema veze, ja nisam loše prošao, ali bih voleo da nađem idealnu ženu. Ne moram ja da je nađem, ali moram da stvaram koncept za to, da bih bio spreman za takvu mogućnost. Imam 70 godina i voleo bih da sa ženama ostvarim ideal kakav sam ostvario sa decom, ludacima i prirodom, i još tragam!“, zaključio je Žile.

,,Slušajte ovu priču“, nadodao je Žile: ,,Ja često stopiram, i pretežno mi staju kriminalci i ljudi iz udbe. Jednom stopiramo ja i moja glumica, jedna od najluđih glumica, zaradila grdilo para u Americi, ma ludilo kako živi. Stopiramo mi i staje nam lik i kaže: ‘Stao sam vam samo zato što i vi imate naočare kao Žan Lik- Godar’. Mi ga pitamo ko ste vi. ‘Šta te boli kurac!’, kaže on. Odgovaramo: ‘Boli nas kurac za tebe, ko te jebe’. Kaže ‘marš pička vam materina, ko ste vas dvoje?’ Reko ‘ko tebe jebe, kos ti?’ Kaže: ‘Mamu vam jebem, ne da mi se sviđate, nego mi se baš sviđate. Recite iskreno ko ste?’. Reko ‘ja sam književnik, a ona je glumica’. Kaže on nama: ‘Vi ste ludi pička vam materina’. Tu mi počnemo priču i on reče: ‘dođite kod mene, hoću da vam dam pare, hoću da vam dam love, zanimljivi ste mamu vam jebem. Ja sam inače poslovan čovek i ‘oću da vam dam novac’. Kad smo mi ušli u njegovu kancelariju, to sve velike slike na zidovima na kojima su on i razni poznati kriminalci, a u svakoj kancelariji po šest Titovih bista. Mi se usrali. Šta hoću da kažem? Život je kompozicija. Kompozitorni fenomen. Znači, kako je taj čovek koji je kriminalac bio tako blagorodan prema nama? A slušajte ovo: Moja žena i ja stopiramo iz Beograda i stane nam jedan četrdesetogodišnjak. ‘Ne da mi je teško, video sam ženu koju volim, nisam je video deset godina, sa dvoje dece, i ne da mi je teško nego ne znam šta da radim’, izustio je krimos i zaplakao, zaridao kao malo dete čoveče. ‘Pa zašto je ne pozoveš?’“, pitamo mi.

,,Zato što je volim. Ne da je volim nego mi srce umire. Ja sam lopov, kriminalac, sve bih dao da ponovo živim sa njom, ali neću da kvarim njenu sreću“, završio je čovjek. ,,Razumete li? Sve ima svoju drugu stranu“.

,,A slušajte ovu stopersku priču“, nastavio je Žile da niza: ,,Zaustavlja se čovek i kaže odmah ‘ja sam kriminalac’“. Međutim, ubrzo je napipao Žiletovu dobru dušu, jer je Žile pričao o prirodi, ljubavi, poeziji i, krimos je zacmizdrio. ,,Sve bih dao kad bi mi neko vratio ženu. Šta će mi šest kuća kad nemam ženu koju volim“, pričao je kriminalac kao Vasa Ladački iz Đoletove pjesme. ,,Nije mi bilo lako“, nastavlja Žile. -,,Reko prijatelju, svaka ti čast što je voliš. Voli je ako možeš, ali molim te moraš da me razumeš, mator sam čovek i ne znam hoću li više izdržati da furam svoju ideju, da održavam svoju seosku komunu u sred šume. On zaustavi auto i kaže: ‘Ovo si sad rekao i više nikad! Ja ti naređujem da nastaviš svoju ideju! Budeš li rešio da prekineš, dođi, ubij mene pa onda prekini!’. On je lopov, ubica, ali razume dobrog čoveka, jer sam mu ja pričao o ljubavi. Da li me razumeš? Sve je kompleksno, kompozitorno i u svemu tome mi moramo da ostanemo dobri ljudi, to je jedino rešenje, nema drugog rešenja. Samo izdržati i biti čovek. Ja bih tog čoveka izdržavao ako treba. A jednu noć stopiram, i naleću dva mladića kolima, samo što me nisu zgazili, okreću se polukružno, i ovaj iz kola mi kaže: ‘Matori, mamu ti jebem! Da te ubijemo!’ Ja dignem ruke i kažem: ‘Ja sam dobar čovjek, ne bih nikakvo zlo učinio!’ Kad ovaj prvi kaže, glasom prestrašenim, kao da su ugledali vampira: ‘Ej, Đole, bež’mo odavde!’

Narednog jutra, u osvit, započeo je Žile uz prvu rakijicu: ,,Ovdje će doći jedna devojka, na festival. Ja bih vas zamolio da mi samo nju ne dirate! Znaš kako je to? Ja dođem kod nje, a ona u miniću, ja je malo dohvatim, ali sramota me je. Prvo, ja sam stariji od nje 30 godina, a ona je prelepa, presenzibilna. Da mi je ona žena, ja bih 600 posto skočio kao umetnik, jer mi daje energiju te vrste. Uredna, čista, ima trosoban stan, profesor je književnosti, pre dve godine mi je rekla da se raziđemo, i ja sam morao to da prihvatim. Piše stravičnu poeziju, a Darko koji je od mene mlađi 30 godina, kaže ‘ma ševni je i idi dalje’. Ma gde imaš ženu da je sve glat. To je grbavina“. 

Jednog jutra, kad smo ustali, ugledali smo Žileta kako leži na grani drveta i zvižduće, čavrlja sa ptičicama. Skupili smo se oko drveta.

,,Žile, pričaš li to sa ptičicama?“

,,Da“, odgovorio je Žile. – ,,Znate šta biva kad pticu izvučeš iz jata i ofarbaš je? Jato je njeno ubije. Ja sam ona izvorna Novosadska avangarda. Slušao sam Elvisa Prislija, Flojde i tako dalje, ali sam brzo pobegao u šumu i mi smo ovde stvorili multipersonalnu kulturu“, rekao je pridigavši se u sjedeći položaj na grani. – ,,Tako da, moj stav je da treba da se trudimo da svaki dan budemo plemenitiji u bilo čemu. Ja mogu da spavam sa 12 žena, ali to nije odnos nego seksualnost, ali traganje za ženom… Treba tragati dok si živ. Recimo Jung, on se nikad nije smirivao, do 72 godine je prcao. On je imao dve ljubavnice i ženu. Najveći problem 21. veka je egocentrizam. ‘Voli samo sebe’, a nikako drugoga, svi drkaju telefon, a niko ništa ne poštuje. ‘Zlo se uvuklo u dobro’, kaže jedan naš antropolog i sada zlo kaže da je dobro ustvari zlo, ali to kaže i Šekspir: ‘Ako nisi jak padaš, jer ne možeš da izdržiš božanska lica zašećerena osmesima koja hrane đavola’. Ja sam ovde poklonio 8 miliona dolara. I sad mi čovek dođe i kaže, ‘ja sam došao kod tebe, daj mi 10.000 za film koji snimamo’. A ko je tebe zvao? Treba se izboriti sa njuejdžovcima. Pazi, mi smo ovde do pre 5 godina živeli raj. Ovo što sad vidite je okrnjeni raj. U koraku se čovek kvari. Krenuo od kuće dobar, a završio zao pred tržištem. Egocentrizam je zlo bez griže savesti. Moja teza je ‘sam protiv nikog’, a teza korporacije je ‘svi protiv jednog’. Zato, kad se vratiš u Podgoricu kaži: ‘Ja sam uz Žileta’, a kad je tebi teško nazovi me i kaži mi: ‘Pomozi mi!’ Koji smo se kurac rodili, da ja zaradim na tebi, ti na meni. Nema više lakih rešenja. Treba nam mentor, neko ko će da me razume. Budizam ima 8 stepeni razvoja, a prvi je ispravno razumevanje. Mene ljudi jebu tako što me neispravno razumevaju. Nije da me ljudi ne razumeju, nego namerno razvijaju kapacitet za nerazumijevanje. Čim te neko ne razume on te povređuje. Čim te neko razume, izlečen si. Ima termin nocebo, suprotan od placebo. To je danas na snazi. Znate li vi koliko sam ljudi primio?“ nastavio je Žile nesvakidašnji monolog – ,,koliko je zaraza donešeno spolja? Ovde nema zaraze, jer se živi čisto. Ne postoji čovek koga nisam primio, pa me neki pitaju, ‘Žile je l’ se vi ne plašite da vas neko ukoka? Znaš li ko sve ovde dolazi?’ Međutim, ja sve primam. Ne mogu ja znati ko je ko. Danas, ja mislim da sam čovek optimizma, ali ne bez pesimističkih činjenica. Uoči ih, kritikuj, a onda stvori optimistički gest. Ne da pričaš. To je lako, nego uradi. Šta je njuejdž?“

,,Njuejdž je instant duhovnost“, rekao je Nebojša.

 ,,Genetski modifikovana duhovnost“, nadovezao sam se.

,A duhovnost je najskuplja roba“, nastavio je Žile. – „Teza korporacija je: ‘Kupuj što više ono što ne postoji‘. Od osamdesetih je to najprljavija duhovnost koja postoji ali najtraženija od demokratskog populističkog sloja. Oni traže šamane, jogije, a to su razdrobljeni Staljin, Hitler, i ja sad pičim pa se sukobljavam sa ženema, jer su one glavni promoteri njuejdža. Dođu žene, oće da se biju samnom: ‘Šta ti pričaš o erekciji?!’. Došla neka iz Austrije, hoće da se pobije samnom. ‘Šta ti pričaš duhovnost kad postoji samo neodređenost?!’, kaže ona, a neodređenost je ženski princip, a nama je potrebna jasnoća! Moj stav je: Ako te napadne bolest ti napadni nju zdravljem, mada, opet kažem, teško je, jer ne možeš ti u doba fašizma da kažeš ‘ja sam protiv fašizma’. Ubiće te. Danas je na delu šareni, lepo upakovani fašizam! Ovde dolaze pretežno žene i kažu mi ‘moraš da živiš zdravo’. Ma idi u kurac, razboleću se. Inače oni idu na to da što više porazbolevaju ljude. Automehaničar voli kad se pokvari filter, kad se sudaraju vozila. Recimo u saobraćaju u Evropi umre godišnje 5 miliona ljudi. To je potrošni materijal za saobraćajnu industriju. Moj stav je da treba malim otporima da se odupremo farmaceutskim tiranijama, ali treba i da imamo jedan oprez i da ne povredimo ljude koji se vakcinišu, koji se plaše. Dešava se nešto. U svim religijama ima mit o potopu, od Persije do Starog zaveta, ali jedna od pretpostavki je da će biti potop bez potopa, nova kataklizma će biti suša, znači vatra“.

Potom je skočio sa grane kao mačka nastavljajući u hodu dok smo ga mi pratili: ,,Korporacije se najviše plaše onih koji govore da se može živeti bez depresije, bez farmacije, bez banaka i kredita. Nije više politika, politika je šesta establišmentska lestvica. Znači političari su klovnovi, oni ništa ne odlučuju, samo  kradu i zavaravaju, ali najveći strah establišmenta je da je neko zdrav, da je neko radostan. Najviše se civilizacija plaši da neko kaže: ‘Može se živeti bez depresije’. Taj ko to kaže, nek mu je Bog u pomoći. Zbog takvih stavova, ja sam vrlo proganjana ličnost. Zašto su ubili Tomas Mora koji ništa nije uradio?! Zato što je napisao Utopiju, a ja ovde gradim jednu malu utopiju. Znate šta mene najviše boli? – Laž, jer kad neko laže o tebi taj želi da te uništi. Metak je bezopasan. Šekspir kaže: ‘Šta više boli, oštrica mača ili reči utvare?’, zato što kad te neko laže on hoće da ti ubije dušu. Ja živim jednu eksluzivnu istinu, ali sad po prvi put narod, pojedinci uzimaju ulogu diktatora koji dolaze ovde i razračunavaju se samnom. Zamisli, Tišma kaže: ‘Ti ni ne živiš tamo’. To je znak da želi da me ubije zato što sam ja zdrav a on bolestan. Nije izašao iz stana 14 meseci. Jako je veliki atak na mene. Moji prijatelji su platili politički i niko ih više ne dira, ali mene diraju kao iritatora, kao čoveka koji kaže: ‘novac je podivljao’. To je opasno. Pičkin dim je reći ‘Vučiću pederu’, jer ja sam svojim primerom dirnuo u suštinu. Moji tekstovi su prvi antikapitalistički tekstovi u Jugoslaviji. Jeste li čuli pre mene termin ‘Šareni fašizam’, ili ‘Plišana represija’? Ja sam mnoge stvari iznedrio. Da li ste čuli da je neko pre mene pominjao plutokratiju? Nego znate šta je teško. Teško je izdržati laži oko sebe, jer ja ovde nemam nikoga pa čak ni ženu“, izustio je, sjeo za sto i natočio špricer. – ,,Ovde je policija dolazila više puta, pa znate kako je bilo kad se moja bivša žena zatrči – oni se svi razbeže. Hoću da kažem da mi jako prija kad me neko razume, jer sam umoran već od pogrešnog razumevanja. Evo pre deset dana ovde je bio jedan teoretičar književnosti i tri dana je bio dobar, a onda je postao toliko tvrd da me je kičma zabolela od razgovora sa njim. Umaram se. Ja ga primim tri dana, ali oće da se ači. Ja ne mogu više izdržati progonstvo jer sam star. Lako je bilo pre deset godina, ali ja ne bi mogao izdržati još ovaj put kad bi me neko… Da li si čuo da me je nekad neki ekolog pomenuo? Najveća represija su laži, jer duša to ne može izdržati. Pogrešno tumačenje je najveća represija. Ja ne znam da je neko u Srbiji progonjen više civilizacijski, ne politički, jer se ja u politiku ne mešam?! Ja nikad ne lažem, nemam imidža, ja sam sebe demaskirao, često loše pričam o sebi da bi se lakše osećali drugi. Morao sam da oteram jednog koji nije znao kako ja mogu da živim bez novca. Nije stvar u tome da živim bez novca, nego ja nisam ovisan o novcu, to njih jebe, jer taj podivljali novac, on ne traži da je novac ekonomičan, nego hegemoničan. ‘Ne može se bez para’, to je danas postala mantra, a niko ne kaže da se ‘ne može bez poezije’. Ja nudim nevini dijalog. Čitav ovaj razgovor jeste oda nevinosti. Ja sam ovde stvorio svet deteta“.

Eto, dragi moji, neka ova pričica bude moj skromni doprinos Žiletovoj borbi. Ovdje nije važno u kojoj mjeri se ja slažem sa njim. Ako je, kao što Žile tvrdi, život kompozitoran fenomen, i ako sve ima svoju drugu stranu, sa čim sam saglasan, onda treba da se čuje i njegova strana i, ne samo čuje, nego i pokuša da se razumije, jer, što i sam reče, ,,kad te neko razume izlečen si“. Žile je rijetka ptica, i zato je treba pustiti da leti, pa sam je propustio da proleti i kroz našu rubriku, jer, živjeli mi u svojim kavezima, ili stvarali utopiju leteći ka suncu, ne bez garancija da nećemo završiti kao mitski lik Ikar padom i propašću, svi smo dio istog jata.