razgovarao: Milovan Marković

Nakon rock ‘n’ rolla-a, panka i njihovih ,,derivata”, hip-hop i rap bili su jedna od prvih modernijih pobuna  – mladih i energičnih uličnih umjetnika ,,from tha hood“, protiv vladajućeg sistema vrijednosti i  establišmenta u SAD-u. Vremenom, ta pobuna – u formi ,,iskasapljenog sempla (sekvence neke već  postojeće pjesme, koja se ponavlja i predstavlja osnovnu melodiju instrumentala), kika, snera i brutalnih  rima”, došla je i kod nas i, u jednom trenutku, ozbiljno pokretala mlade ljude u (svim) borbama za  promjene, o čemu svjedoči i činjenica da nijedan (veći) protest nije mogla mimoići neka anti sistemska ,,repčina”.  

S obzirom na to da je, kao svojevrstan medij i multimedijalna forma, rap pogodan za improvizaciju i  eksperimentisanje, teoretičari alternativnih muzičkih žanrova smatraju da je upravo on, umnogome,  doprinio da i elektronika bude onakva kakvu je imamo danas. 

Ipak, stariji slušači repa danas nisu zadovoljni na šta on liči, kako zvuči i šta propagira, te su o trepu – kao  sve popularnijem podpravcu rap muzike, i ,,autotune-u” – kao njegovoj sastavnoj komponenti, mišljenja  duboko podijeljena. Ali, da je, uprkos svemu, moguće biti i dovoljno alternativan i u skladu sa trendovima,  svjedoči nam primjer talentovanog 27-godišnjeg repera iz Kuršumlije, Vukašina Todorovića – Bruta koji, za sad, vrlo uspješno kombinuje sve ono što danas nazivamo modernim zvukom, sa socijalnim temama i uvjerenjima koja su, u većini pjesama, na kritičkim pozicijama. 

KOMBINAT: Otkud ti u (t)repu i šta te je motivisalo da, upravo kroz tu formu, govoriš o svakodnevnici  koju živimo? 

Desilo se sasvim slučajno, kao i kod većine momaka moje i približne generacije. Naprosto čujes hip-hop,  ili ,,ukačiš” neki deo te kulture uz starijeg brata, komšije, drugova… Ja sam, slobodno mogu reći, imao  sreću da ljude koji su slušali rep i bavili se njime upoznam u pravo vreme. Kasnije sam mnogo zavoleo tu  muziku i, zato, od kada sam pokušao da pišem rime pa sve do danas – kada sednem i pustim matricu,  proživljavam taj čin pisanja tekstova sa istom dozom euforije, koja me pokreće da guram dalje svoju priču,  sagledavajući svakodnevnicu očima uličnog poete – repera. 

KOMBINAT: ,,Brut” kao brutalnost istine ili brutalnost izdaje? 

Nakon prvog napisanog teksta, sedeo sam u naselju sa 10-ak prijatelja i poznanika i smišljao na glas svoj  alijas. Posle par sati i stotinu pokušaja da kažem neko ime – koje im neće biti smešno ili jadno, izletelo mi  je Brut. Od sledećeg jutra svi su me oni tako zvali, pa je tako i ostalo – Brut. 

KOMBINAT: Tvoje pjesme su, vrlo često, realne i, ono što publika vrlo cijeni, izuzetno brutalne u prikazu  naše svakodnevnice. Kako to da, uprkos svemu onom na čemu insistira (i diktira) tržište, nisi napravio  kompromis(e) i promijenio sistem vrijednosti, gledanje na moral, ljude oko sebe i njihove živote? 

Drago mi je da, naizgled, djeluje tako, s tim što ja ipak smatram da sam itekako pravio i pravim veliki broj  kompromisa, gotovo svakodnevno, jer muzika se menja – iz godine u godinu, pa samim tim moram i ja (da bih išao u korak sa njom), zato što ne želim da budem reper za ,,boomer-e” i da se, recimo, neki klinac od  16 godina smeje nekom od 27 – ko pljuje ,,autotune”, pije na klupici u parku i klima glavom, uz ,,pravi” hip  hop (tj. neki moj rep), koji bi, u tom slučaju, zvučao isto kao 2014., samo izdat 2021. godine. Jednostavno,  ne želim da, u nekoj daljoj perspektivi, (p)ostanem nešto što je MC Hammer bio za moju generaciju, već  da, dok god mogu i umem, zvučim sveže, a sve to opet koliko mi moj stil, stav i karakter dozvoljavaju. 

KOMBINAT: Pjesma ,,Mali čovek” je, po reakcijama tvoje publike, jedna od onih koja bi ,,komotno mogla  da se izučava u školama, kao jedan od vidova današnjeg urbanog pjesništva”. Kaži nam nešto više o  pjesmi: kako je nastala, odakle inspiracija i kako sad, sa ove vremenske distance, gledaš na nju? 

Većinu takvih pesama napišes prvo u glavi, pa tek onda ,,baciš” na papir, odnosno, bolje rečeno: život ih  napiše sam. Naime, radeći od 6h do 16h svvakog dana, nekoliko meseci, razmišljao sam o tome kakvu  budućnost mogu postići i šta ću postati ako odaberem taj put. Sebe sam doživeo kao ,,malog čoveka”, što  i nije loše, obzirom kakve sve sudbine postoje. Poenta je da nikada do tog momenta nisam bio u sistemu,  a, iskreno, nikada više ni neću. ,,Mali čovek”, kako sam ga ja nazvao, je produkt nakaradnih sistema – gdje  radiš za ništa. S tim što, da ne bude zabune, njegov život nije ni mali niti bezvredan, samo su mu podeljene  karte sa kojima, realno, jedan u milion uspe pobediti. Žrtvovati život za porodicu je i poenta i plemenitost,  ali nemati život i stvarati ljude koji, baš nikad, neće uspjeti da imaju (svoj) život – a što rade današnji sistemi,  je surovije i razornije od bilo čega što jednog takvog – običnog i nesvesnog čoveka, može zadesiti, jer se  dešava kontinuirano i, da stvar bude gora – svuda, zato što gospodari dobro znaju da čovjek, nažalost,  bolje sluša kad manje ima… 

KOMBINAT: Da li i dalje, po tvom mišljenju, ,,mali ljudi” nisu dovoljno glasni i ko još vjeruje da, kako  kažeš u pjesmi, ,,sebi bira budućnost kad glasa”? 

Naravno da svako sebi bira budućnost! Danas uz malo para, hrabrosti i sreće možeš iz bilo kog mesta na  planeti otići na bilo koje drugo, da započneš (novi) život. Mladi ljudi su, generalno, lenji i teško izlaze iz  svoje zone komfora u kojoj, najčesće, nema ničega osim tri obroka, jedne kafe (u nekom kafiću) i pakle  cigareta dnevno, a ti ,,mali ljudi” su, zapravo, njihovi roditelji koji sve to treba da finansiraju. Postoji veliki  sukob generacija. Dubok je jaz između ljudi (koji su, kao naši roditelji, sa 20 godina bili prinuđeni da ratuju  i preživljavaju – u državi koju je uništavao kako je ko stigao, a sa 25 imali dvoje, troje dece), i njihovih  potomaka koji sa 25 godina i dalje ne znaju čime će se baviti u životu. Ipak, i jedni i drugi su u pravu, ali i  jedni i drugi greše, jer, gledajući uopšteno, malo šta ima smisla na Balkanu. 

KOMBINAT: Koliko je vjerovatno, gledano iz ugla mladog čovjeka, da će za nas, ,,male ljude”, i dalje biti  hleba – dok možemo da radimo? 

Ko god je psihofizički sposoban za rad, sigurno nikad neće morati da prosi ili krade, da bi imao za osnovne  životne potrebe iako je, to što mi zovemo osnovno, realna granica siromaštva, bilo gdje na svijetu.  Odnosno, da objasnim primerom: ako bi, recimo, na Balkanu dvoje ljudi u kući radilo za platu od 1000€,  onda bi mogli reći da ti ljudi, za naš standard, nisu ni siromašni ni bogati, već da su onaj zlatni srednji sloj.  Takvih ljudi je ovde jako malo, i čini mi se da baš zato imamo taj kompleks da svi negde, pošto-poto, moramo da letujemo i zimujemo. Ljudi u Srbiji sa platom od 400€ pozajmljuju novac, ili, u boljoj varijanti,  troše celokupnu usteđevinu za letovanje od 10 dana, da bi sebi (a mnogo više drugima), dokazali da su  srednji stalež i da mogu, da im dobro ide. Često ne shvatam tu ,,logiku” i činjenicu da dosta gastarbajtera  radi i po godinu dana – teške fizičke poslove, za 10 dana ,,provoda” u Srbiji, a Srbi za 10 dana ,,provoda” u  Budvi: svi ,,srećni”, svi ,,zadovoljni”, a nekako se opet svi žale, iako niko nije pokušao da menja sebe, a još  manje sistem – koji nam nameće taj stid od nemanja. 

KOMBINAT: Kroz tvoje pjesme često se provlači tema ponosa, kao i uopšteno ugroženog ljudskog  dostojanstva – koje melje nezajažljiva kapitalistička mašina. Kako danas očuvati taj ponos ,,koji(m) ćemo  sjutra učiti djecu”? 

Ponos čovek gubi gazeći preko sebe i preko drugih – zarad ličnih interesa i (ovozemaljskih) dobara, a to  sebi neće dozvoliti ako je pošten. Zato, decu trebamo učiti da budu poštena i dobra, umesto da ih učimo  nekom ponosu, koji je i naše roditelje skupo stajao. 

KOMBINAT: Šta bi, po tvom mišljenju, ljudi trebali da (u)rade kako bi, barem na neki način, uspjeli  izmijeniti taj kraj malog čovjeka koji, kako kažeš, ,,na kraju svi znamo”? 

Ako radis 8 sati kao konobar i posle posla odeš da igraš ,,sonny”, pušiš travu ili blejiš u kraju – tvoj život i  nema puno smisla i ti, u tom periodu, nemaš nikakvu perspektivu. Ali, ako radiš 8 sati kao konobar, i posle  posla posvetiš bar 4 sata nečemu što te istinski zanima, nečemu u čemu si stvarno dobar, talentovan i svoj,  tvoje šanse da igru okreneš u svoju korist su mnogi veće. Život ume da bude jako jednostavan ako smo  samodisciplinovani i iskreni prema sebi. Omladina mora da nauči da ,,grize” i da se bori za sebe, ali i da  prihvati da nikom neće otpasti ni ruke ni noge ako, par godina života, privede radeći po 60 sati nedeljno,  jer, u ovakvim vremenima, samo tako može uštedeti za svoj lični biznis, snove, priliku da radi sa za sebe i  bude svoj gazda i da se, na taj način, kasnije, kako-tako bori protiv sistema, samo sa makar malo većom  šansom i boljom prilikom da ga ne pokradu i prevare ,,veliki”. S tim što, da se razumemo, daleko je to od  idealnog u vremenu tehnološkog i svakog drugog napretka, ali je, obrni-okreni, mnogo veći uspeh od toga  da tvoji roditelji rade duple smene, da bi ti čekao ,,bolje vreme”, odlažući svoj život i dangubeći  beskorisnom pričom o apstrakciji ideala i fikcija. 

KOMBINAT: Kako gledaš na ,,autotune” kroz koji, do sada, nisi ,,provlačio” svoje versove i da li hip-hop  danas nalikuje na sve ono što je, od početka, ,,definisani” da bi trebalo da bude – glas obespravljenog,  mladog čovjeka u urbanim sredinama? 

,,Autotune” nije merilo kvaliteta pesme, niti nešto što bi trebalo da odvaja jedne repere od drugih.  Posmatrati muziku na taj način, po mom skromnom mišljenju, definitivno nije ni zdravo niti dobro kako za  slušaoca tako ni za samu muziku. Ona može biti samo dobra ili loša. Sve ostalo je nevažno. Ponekad me  nerviraju ljudi koji me slušaju, a koji u top 3 razloga zbog čega to rade navode baš to što ne  koristim ,,autotune”. Iskreno, baš zato mi nekad i dođe da snimim takvu pesmu. Današnji trep – u kojem  je ,,tune” našao svoje mesto, nije neprijatelj repu, samo što ga, nažalost, većina ljudi ne radi dobro i mnogo  su ga komercijalno predstavili kod nas – na Balkanu, zbog mešanja sa folkom. Meni je to, ipak, u redu ako  je pesma dobra, a ako nije – onda mi je smešno. Ljudi moraju da shvate da je ,,yo, yo, bacam freestyle i  kidam kako repujem na bini” vreme prošlo, i da par ograničenih ljudi u Srbiji poslednjim atomima svoje ograničene muzike nemaju nikakvu moć da nekom dokažu da je to rep. Rep je ono sto većina repera – koji  žive od muzike, snima u 2021. godini, kako god to kome zvučalo. 

KOMBINAT: Kakvi su ti dalji planovi i šta sve od tebe možemo očekivati u narednom periodu? 

Snimam puno pesama koje ću, jednu po jednu, objavljivati da kraja godine. Plan mi je da sa nekoliko takvih  pesama ,,zatvorim” i album – koji je pre 14 dana počeo da izlazi – pesmu po pesmu, a onda, naravno, da  radim dalje i na sebi i svemu oko sebe.