Piše: Ognjen Roćenović
(Četvrti dio)

Čak je i šefica počela da me posmatra ljubopitljivo.

E to vam je dragi moji snaga odluke. Odlučio sam da opstanem zbog reportaže, a u reportaži mora nešto da piše, a mora biti i malo šaketanja. Pa zaboga, ja sam ipak ratni reporter. Ujebani su kokoti to i pojebane kurice! Da sam ostao, možda bih uskoro bio među važnijima na traci, al’ ne lezi vraže, šefice kokota traže. E to već nisam mogao. Satnica bi sigurno porasla, ali je bila brkata. Ma ima brke ka’ Marko Miljanov Popović.

Jesi li čula za depiling flaster?! Ma kakav flaster, žilet! Ma kakav žilet, jatagan, da se obrije ujutro iznad hladne vode iz bunara ili rijeke, pa na rabotu. Dvije ne umije da sveže. Muž joj je garant gej. On to tako voli. Voli da ga pecka brk dok ljubi. “Ne bi mu zubi!”

Brkata gestapo šefica. Vjerovatno su joj i noge dlakave, a da ne pričamo šta je visočije. Gore garant žive Tarzan i Džejn.

Nisam želio da mi se zadnji trag izgubi u toj prašumi.

“Ognjen, ti si ovdje samo brojka u EXELU“, motale su mi se Jurine riječi po glavi.

Šefica mi je namigivala i oblizivala se ljigavom jezičinom.

“Možda su to neki tikovi. Neke traume iz doba okupacije, njemačke ili sovjetske, ne znam, ili traume iz djetinjstva, šta znam“, tješio sam tako sebe.

Svi drugovi su otišli kući, jer su dobili otkaz. Ja sam ostao u smještaju sa jednom ženicom koja se jebe sa svima u smještaju i njenim mužem koji jedini to ne zna.

Dobio sam i ponudu da potpišem ugovor za stalno.

“To je maslo brkate šefice“, mislio sam.

I da sam Tarzan, tamo sigurno neću naći svoju Džejn, samo Ćitu, a možda i kitu. Sranje. Pobjegao sam. Puni gas.

Ne jebite kod Džoa!

,,Štura” iz tabele

Morao sam da zbrišem, ali cilj sam postigao. Skupio sam materijal za priču.

Malo su me pojebali, ali i ja sam njih kad sam strkao bez najave i ostavio ih bez radnika na traci. Betty Blue mi je javila da su tog dana imali kolaps, da traka nije radila nekoliko sati zbog mog odsustva, što mi je naročito zadovoljstvo.

“Samo brojka u EXCELU-u!“

Ulica braćo, ulica je bila moje jedino utočište. Jeftino pivo i kurve na sve strane. Ovdje kod nas je skuplje i pivo i kurve, naročito poštene kurve – one su najskuplje. I šta sad? A da. Imam ratnu reportažu sa Balkana i iz EU. Zapravo iz Srednje i Jugoistočne Evrope.

Dakle, ima li rata ili ne? Šta mislite? Ko bi to znao… Možda da pitamo Orvela i Hasklija.

U svakom slučaju, za mene važi ono čuveno Čehovljevo pravilo: “Ako u prvom činu puška visi o klinu, u trećem mora da opali!”

A žene su im lijepe. Meni se tamo izgleda zapravo svidjelo. Sad to shvatam. Mi nemamo fabrike, a nemamo ni tramvaj, i to me neviđeno frustrira.

Smeta mi i to što nema magle, a stalno je kupujemo.

Mi smo kraljevina, a oni republika. Uh, ali mentalitet im je bolji mnogo. Nisu se potukli sa Češkom pa zato imaju fabrike, doduše Njemačke. To je to. Viši stepen svijesti. Srne i srndaći, a ne vuci gorski.

Ribareva kći

Ulice su im pune srna i plavookih djevojaka koje izgledaju kao srne.  Različiti mentaliteti, a robimo skupa kod Švabe. Svako ima nad sobom svoga Švabu, i pod sobom svoju buba švabu. Tako je bilo i biće.

Lijepe su im građevine, pitome, ali grad je, kažu, zasjenjen Bečom. Kad smo kod Beča, sjetih se kako smo zakasnili na posao 2 sata zbog posjete tom gradu.

Zbog toga nas je robovlasnik iz agencije mrzovoljno vozio na posao. Odjednom je ispred nas iskočio neki Slovak i viknuo: “Svetilki si zabudal dopići!”

“Pići“, odgovorio sam gadu vriskom kroz prozor i svog robovlasnika mlatnuo rancem po glavi.

“Upali svjetlo konju!”, rekao sam, jer se tako sa njima mora da bi te razumjeli. – “Ti ćeš meni mrzovolju da zračiš!“

Viđao sam plave, riđe, pjegave, crvenokose i crvenooke djevojke. Bratislava je u suštini lijepa. Mogao sam ostati da robim, ali ja nisam rob, nego ratni reporter.

Robovlasnici su me ispalili za prevoz, a pare nisu htjeli da mi daju odmah, nego sam ih dobio naknadno, tek narednog mjeseca, preko računa.

Ostao sam dekintiran, a oni su to znali. Igrali su na kartu da me ostave bez kinte, kako bih morao da ostanem i da idem na posao.

Međutim, nisu računali na moju dovitljivost i ludost, koju je toliko hvalio Erazmo Roterdamski u svojoj knjizi “Pohvala ludosti“.

Od materijala iz fabrike, kao i letvi od kreveta iz smještaja, napravio sam čamac. Iskrao sam se noću, natakao barjak i, pustio se Dunavom sa namjerom da plovim sve dok se ne nasučem na “Beograd na vodi“.

Ponio sam dva paketa piva Krušovice.

Dok sam se vozio čamcem neki gusari su pucali na mene. Uzvratio sam paljbu revolverom koji sam oteo nekom gastarbajteru kad sam ga ispeglao ispred diskoteke. To su izgleda bili nekakvi Italijani. “Ma figlia”, uzviknuo sam izvorno, sicilijanski, dodavši: ,,Mi piacere and fuck of, kokoti ujebani!”

Pobjegli su. Kurva. Bordel!

Od kad sam se vratio ne idem više u Kokote, ni gornje ni donje, samo Zabjelo republika.

Dok sam plovio, i ribu sam lovio, štapom za pecanje napravljenim od pruća.

Zbogom haringe iz Kaufland-a i Lidl-a. Zbogom kobasice iz Segedina, zbogom lopuže iz Paraćina i Niša. Zbogom ološi iz fabrike.

Svake noći sam čerečio i roštiljao ribice pored Dunava.

Zbogom Hobite i Jura. Zbogom grade srna, magle, plavie kose i očiju, znoja robova!

Onda sam naišao na jednu djevojku kojoj sam ponudio ribu i pivo. Ona je plivala uzvodno. Plavokosa ljepotica.  – “Lepa Janja ribareva kći“.

Vodili smo ljubav pokraj vatre vodoravno, vertikalno i dijagonalno. Treskavac do jutra, pa opet do sutra.

A kako je samo plamena, uh, uh. Bila je toliko vatrena da nam logorska vatra nije ni trebala. Koliko je samo Dunava proteklo, dok smo nas dvoje zagrijavali šumu.

Ma divno je bilo u Slovačkoj. Vidio sam i patnju i žalost, i sve pretvorio u radost.

Onda smo krenuli svak svojim putem, ali nas je oboje Dunav odnio do Novog Sada gdje smo nastavili da se volimo.

Carinici su pokušali da mi potope čamac, ali sam im postavio mamac, penjaze (pare) koje mi je dala Janja. Upecali su se kao somine.

Čovjek nikad ne zna gdje je njegova Amerika. Tako je bilo od početka, i biće zauvijek. Samo je bitno podići jedra! Bitna je potraga. Janja je moj novi kontinent.

Povratak

Kad sam se vratio u Čiernu Horu, zatekao sam nategnutu situaciju.

Budući da sam napisao ratnu reportažu u mirnodopskom stanju, u slučaju da vlast izazove makljažu, na mene ne računajte kao na ratnog reportera. Ja sam svoj posao pošteno obavio unaprijed! Na sve sam upozorio. Pametnom je ovo dovoljno. 

Sem toga, dužan sam da kažem da se u stvarnosti ne događa ništa što se prije toga nije desilo u medijima.

Rečeno na tragu jednog engleskog empiričara, uz malu izmjenu, koja odgovara duhu novog vremena: “Ničeg nema u razumu, čega prije toga nije bilo u medijima”. 

Međutim, ja ne pušim tu priču!

U originalu Lok je rekao da “ničeg nema u razumu čega ranije nije bilo u čulima”, na šta mu je Lajbnic odgovorio: “Tačno, ničeg osim samog razuma”!

Sve je jasno, ali zaista više nemam vremena za takav bezumni, nekritički, tupavi, manipulativni, boljševički, nacionalistički, kapitalistički, i sad već i neonacistički medijski empirizam, jer mi više ne opažamo svijet svojim čulima (očima), nego čulima medija i medijuma. Ništa bez kandila i popa! Ko bi drugi “Farmu” išćerao iz tebe! Da nas Darvin vidi, porekao bi sopstvenu teoriju evolucije,

“Tačno Lajbnic, ‘ničeg osim samog razuma’!” Samo još da ga uključimo. Da budemo, ako ne potpuni, makar “većinski vlasnici svoje glave”! Nakon svega što ti je oteto, to je tvoja jedina preostala lična i privatna svojina.

Toliko od mene za sad. Odoh sa Janjom na pecanje. Zajebi! Treba preživjeti!

P.S.
Za tipove koji voze džipove: Bez kurčenja! inače skidam zadnja lijeva vrata, ekspresno, za petnaest sekundi. To sam ja robio!

KRAJ

Isječak iz pripovjetke ,,Ratni reporter u mirnodopskim uslovima”
Ognjena Roćenovića