,,Vrlo je specifičan rad na sinhronizaciji. U pitanju su tri paralelne radnje. Ja volim da kažem da je to neka vrsta podzanatske glumačke forme. Npr. kada se nalazite u gluvoj sobi studija i stavite slušalice i onda u isto vreme slušate i morate da izgovorite kao junak koga sinhronizujete u istoj dužini, tj. u istom trajanju, da gledate ekran, da budete u pokretu ako junak pravi određene pokrete jer se to, verovali ili ne, čuje. Glas i namera glasa se čuju kroz pokret. Takođe, paralelno morate da čitate tekst.”

Gledajući crtane filmove većina nas je provela najbolji dio djetinjstva. Svi smo se nekada pitali: kako nastaju ti crtaći i ko i kako izgovara nešto da izgleda upravo onako kao što crtani prikazuje. Posebnu notu crtaćima oduvijek je davala domaća sinhronizacija istih. Glasove junacima tih filmova pozajmljivali su poznati glumci našeg glumišta: Nikola Simić (Duško Dugouško), Vlastimir Đuza Stojiljković (Patak Dača), Nada Blam (Oliva), Mića Tatić (Popaj), Ljubiša Bačić (Badža) i mnoge druge glumačke legende.

Sinhronizacija ovih filmova nije nimalo lak zadatak, a to nam potvrđuje jedan od najpoznatijih glasova crtanog filma danas – Milan Antonić. U intervjuu za ,,Kombinat”, Milan je govorio o izazovima i poteškoćama sa kojima se srijeće ova specifična djelatnost, ljepoti i smislu bavljenja njome, kao i nesebičnoj ljubavi prema ovom poslu. Takođe, govori i o značajnim ostvarenjima kako animiranog filma tako i sinhronizacije.

Sinhronizovani crtaći privlače mnogo više publike od nesihronizovanih, tako da to otvara jednu potpuno novu dimenziju kada je animirani film kod nas u pitanju. Novo vrijeme, novi kanali komunikacije, novi mediji – najavljuju dodatni prostor i potrebu za sinhronizacijom.

Kombinat: Od kad se javila ljubav prema sinhronizaciji?

Oduvek sam gledao crtane filmove i obožavao sam ih, a nekada ih nije bilo kao danas. Ceo život mi se svodi na to uživanje u animiranim filmovima. U srednjoj školi sam bio opčinjen Diznijevim crtaćima, s početka devedesetih (Lepotica i zver, Aladin, itd.). U tom periodu se već javila želja za davanjem glasa nekom od tih junaka. Mislio sam da toga ima samo u Americi i da to nikada ne može biti kod nas. Međutim, dogodilo se suprotno.

Kombinat: Ko je imao najveći uticaj na Vas da počnete da se bavite sinhronizacijom?

Najveći uticaj na početku rada imali su Nikola Bulatović i Dragan Vujić-Vujke, kolege iz pozorišta. Nikola je prvi otvorio studio. Na početku sam išao i na ,,Voice testove”, a neke uloge sam dobio i po njegovoj proceni. Pored njih dvojice, tu je i tadašnji studio ,,Loudworks” i tonci u studiju koji su mi pomogli sa prvim projektima, od kojih se većina seća uloga kao što su ,,Naruto” i ,,Mala sirena”.

Kombinat: S obzirom na specifičnost posla kojim se bavite, koliko je zapravo teško pozajmljivanje glasova crtanim junacima (znajući da glumci nakon završetka ovog posla nekada moraju da stave led na grlo)?

Vrlo je specifičan rad na sinhronizaciji. U pitanju su tri paralelne radnje. Ja volim da kažem da je to neka vrsta podzanatske glumačke forme. Npr. kada se nalazite u gluvoj sobi studija i stavite slušalice i onda, u isto vreme, slušate i morate da izgovorite kao junak koga sinhronizujete, tj. u istoj dužini i u istom trajanju, da gledate ekran, da budete u pokretu ako junak pravi određene pokrete jer se to, verovali ili ne, čuje. Glas i namera glasa se čuje kroz pokret. Takođe, paralelno morate da čitate tekst. Kada se savlada taj zanatski deo posle je mnogo lakše. Najteži su crtaći koji se rade za bioskopsku produkciju. 

Kombinat: Imajući u vidu da crtane i animirane filmove gledaju kako djeca tako i odrasli da li smatrate da kroz lik nekog crtanog junaka možete da prenesete neku poruku koja je bitna za sam razvoj djeteta?

Postoje raznorazni animirani filmovi iz edukativne sfere. Postoje i kanali kako za decu, tako i za tinejdžere. Većina tih animiranih serijala radi na tome da edukuje decu, ili da im prenese neku sjajnu poruku, a postoje, naravno, i ozbiljniji naslovi čak i za odrasle koji se bave i obrađuju teme kao što su: prijateljstvo, požrtvovanost, herojstvo, ljubav, upornost, dobrota, ljubaznost… Filmovi treba da budu tu da zabave ali i da budu hrana za dušu. 

Kombinat: Kolika je razlika u sinhronizaciji kod nas i u inostranstvu? 

Velika je razlika u sinhronizaciji u Americi i kod nas. Tamo se sinhronizacijom skoro i ne bave jer su oni najveći proizvođač tog programa. U ostatku svijeta se, kao i kod nas, ne razlikuje previše. Mi moramo da pratimo njih. Princip je isti: gluva soba, scenario. Jedina razlika je u tome što kad se radi nešto za bioskopsku produkciju, a ne televizijsku, samo je tonac sa glumcem. On mu vrti tekst na ekranu dok snima i, obavezno, mu daje smjernice ukoliko glumac ne može sve tehnički da isprati, a po pitanju bioskopske distribucije tu postoji reditelj koji radi sa glumcem. Kada je u pitanju bioskopska produkcija tu je gluva soba, sa jedne strane, a sa druge je reditelj sinhronizacije.

Kombinat: Kako je biti novi Sunđer Bob? 

Nimalo nije lako biti novi ,,Sunđer Bob”. Na nož su me dočekali stari fanovi, što je potpuno razumljivo. Ja to i razumem i prihvatam pa se i ne ljutim. Vladislava Vaca Đorđević je najbolji ,,Sunđer Bob” ikada. Ona je ustanovila taj karakter i sve ono po čemu je, u stvari, taj ,,Sunđer Bob” jak, sa dobre stare, prave B92 televizije, iz razloga što je Rahaja (Đorđe Lukić), reditelj sinhronizacije uspostavio taj standard kako bi trebalo da se radi na crtanom filmu i oni su prvi obratili pažnju kako treba ,,lip-synch” (eng.), a to je da junak izgovara određene replike ,,in-synch” (eng.), usinkovano da izgleda da pričaju srpski. Uz sjajan odabir glasova, njih je četvoro to radilo i uspostavili su standard tako da nije nimalo bilo lako da preuzmem tu ulogu. Ali eto, mlađa populacija ga je zavolela i prihvatila, na neki način se i oduševe kad im tako nešto interpretiram ili snimim neki video na tu temu na TikTok-u i pustim. Neki me kude, a to isto razumem i prihvatam. Dobro je što na ,,Nicktoons-u” i ,,Nickelodeon-u” mogu da se gledaju obe verzije, ostale su i stare epizode. Lepo je biti Sunđer Bob, ali je neeeviđeno težak zadatak, pogotovo novije epizode. Imaju čak i dva spin-off-a: ,,Kamp Koralovo” i uskoro će biti odvojeni crtani vezan za ,,Patrika” i njegov život. Sunđer Bob ima sve veći broj reakcija, više nego neke dijaloške forme tako da zna da bude užasno naporno.

Kombinat: Na kojim projektima je bilo najljepše a na kojima najteže raditi?

Najlepše je raditi na projektima vezanim za bioskopske naslove, što animirane, što igrane, iz razloga što je postupnost u radu jako bitna, a takođe i u produkcijskom smislu. Nije kao rad na televizijskim naslovima. Rad na TV serijalima: dobiješ dva, tri termina sedmično, odlaziš u studio, moraš poprilično brzo da odradiš te projekte, jer su rokovi za isporuku prekratki. Inspiriše me rad sa glumcima i moj lični rad sa junacima vezanim za bioskopske hitove. Skoro sam imao priliku da režiram prvi i drugi deo ,,Sonic-a”, da dam glas jednom od glavnih junaka, tačnije policajcu Tomu. Zaista sam u tome uživao jer je fantastično pomoći kolegi, kao što smo radili doktora ,,Dulitla”. Prošao je kod Amera glas za Roberta Downey Jr.-a – u ulozi Dulitla. Radili smo na svakom uzdahu u minijaturnoj glasovnoj glumi koja je jako bitna da bi se taj lik oživeo. Poenta je postići interpretaciju koja će gledaoca u publici ubediti u to da je u stvari naš glumac i da je film na srpskom. Uopšte ljudi ne mogu da primete da je strani, bez obzira na to što znamo da je to američki naslov. Tako da to je ono što je zanimljivo i inspirativno, kao i kreativno. 

Samo da dodam da su najteži projekti bili oni koji su vezani za TV produkciju, koji imaju mnogo likova pa se nekad desi da u nekom serijalu, od 26 ili 52 epizode po 11 ili 23 minuta, bude samo 4 glumca, 2 muškarca i 2 devojke i onda mi moramo sve likove da pokrijemo. To zna da bude jako teško za glas.

Kombinat: Sa obzirom na to da se djeca i kada odrastu sjećaju glasa u nekom animiranom filmu, koliko je zapravo važno utemeljiti taj lik da se pamti kroz generacije?

Ne postoji neko posebno pravilo za utemeljivanje nekog lika, onako kao i u filmu. To je posao kao i svaki drugi, s tim što nekad sasvim slučajno nastanu neki legendarni glasovi za neke legendarne junake, kao što smo mi uspostavili stvarno fantastičnu saradnju u tom periodu kao glumci, radeći na serijalima kao što su ,,Princeza sirena” i ,,Naruto” gde smo, proizvoljno, tumačili, pokušavajući da pogodimo što približnije karaktere koji su nam bili ponuđeni u tom momentu, (Zabuza, Gara i Rok Li). Na licu mesta sam pokušavao da se prilagodim glasu u originalu, opet da budem bliži samom tom karakteru osobe kojoj pokušavam da dam glas i oživim ga. Tako da se to desi vrlo spontano, profesionalno naravno, na licu mesta, dok radim svoj posao i vremenom to postane autentično, legendarno, ljudi to zapamte, na tome odrastu i, kasnije, imaju veliku ljubav,  poštovanje i nostalgiju prema tome. Poenta rada na bilo kojoj sinhronizaciji je da samo kvalitetno i jako dobro odradiš svoj posao – u odnosu na ulogu koja ti se ponudi – a kasnije je to u rukama gledalaca da li će da doživi neki ogroman uspeh ili ne, kao i da li će to neko zapamtiti ili ne. Ne postoji neko pravilo, ali svakako da je prelepo kada neki projekat postane prepoznatljiv, štaviše, antologijski. To se recimo desilo sa serijalom ,,Anđela Anakonda” gde smo mi to radili onako, zezali se, puna srca, bili inspirisani i taj crtani je doživeo neviđen uspeh, da su ljudi zapamtili te likove i te glasove.