razgovarao: Nikola Nikolić

„Mokrinske hronike“ nikako nisam nameravao da pišem kao zbir nasumičnih anegdota iz detinjstva, već da se prvenstveno okušam u umetničkoj prozi na granici memoara i fikcije. Znao sam da odabir teme nije estetski kvalitet sam po sebi, jer u književnosti nema priviligovanih tema, i da je jedino važan način na koji ću ispričati svoju labavo uvezanu priču

Period postjugoslovenske tranzicije u oblasti kulture obilježila je pojava nove generacije književnika, koje odlikuje sasvim osobena poetika. Jedan od njenih najizrazitijih predstavnika je Srđan V. Tešin, autor 12 knjiga, priređivač sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Nedavno se našao u žiži literarne javnosti zbog veoma uspješnog prvijenca za djecu „Luka kaže“, a uslijedio je ulazak u najuži izbor za NIN-ovu nagradu sa romanom „Mokrinske hronike“. Riječ je o djelu tematski raspetom kroz burne posljednje decenije XX vijeka. Ovo traumatično razdoblje uzdrmalo je lične psihologije i međuljudske odnose, dok je, s druge strane, književnicima omogućilo neposredno suočavanje s potpuno novim društvenim pojavama – umjetnički potentnim fenomenima. Čitajući Tešinove knjige, upoznajete drukčiju perspektivu onoga što ste mislili da sasvim dobro poznajete. Fokus je na detaljima koji, premda djeluju zanemarljivo, umnogome određuju sudbine.

Pošto je autor „Mokrinskih hronika“ i sam rođen u Mokrinu, može li se reći da je ovo dosad njegovo najličnije djelo?

„Mokrinske hronike“ su lične koliko i svaka druga knjiga koju sam napisao. Ipak, ako pod ličnim, odnosno, najličnijim, podrazumevaš istinitost u njenom konvencionalnom značenju, plašim se da ću te razočarati. Bez velike potrebe da teoretišem, meni je bilo bitno da postignem ono što je Nikolaj Hartman nazvao suštinskom istinom, odnosno, da estetski i umetnički uverljivo učinim vidljivim suštinske veze između stvarnog i mogućeg. U tom pogledu tačno je da su „Mokrinske hronike“ moja najintimnija knjiga, jer sam naratoru, koji jeste moj alter-ego, pozajmio – iz raznih razloga – potisnute uspomene i iskustva od kojih je ispletena priča o jednom dečaku i njegovoj inicijaciji u svet odraslih. Ali zbog velike vremenske distance, neke od tih priča koje su se zaista odigrale u stvarnosti nije bilo moguće preneti verno. Fakte sam u tim pričama književno obradio i nadogradio. Zbog toga sam svoju knjigu žanrovski i odredio kao memoarsku fikciju. Bio sam svestan toga da je ogoljeno pisanje bez autocenzure na neki način samopovređujuće, ali i da može da povredi one koji neće umeti da naprave razliku između književnog lika i čoveka od krvi i mesa. Međutim, onog trenutka kad sam se prepustio „tihoj bujici sećanja, misli i fragmenata života i jastva koji struje kroz svest“, kako je to lepo rekao Knausgor, razotkrivena privatna istorija prestala je da bude samo moja intimna priča, jer je postala i lična priča onoga koji tu priču čita. Otuda ne bi trebalo nikoga da čudi što se, najpre zbog univerzalizovane slike odrastanja u prohujaloj epohi samoupravnog socijalizma, mnogi čitaoci „Mokrinske hronike“ doživeli kao priču o sebi.

Pišeš o odrastanju i stasavanju u mikrouniverzumu pograničnog mjesta. Šta te je navelo da se, kao sada već sredovječni pisac, upustiš u literarnu rekonstrukciju tog davnašnjeg perioda?

Ne sećam se šta me je motivisalo da još u najranijim pričama odlučim da pišem o mestu M. Tim inicijalom sam aludirao na mesto svog rođenja. Bila je to samo zgodna igrarija, ništa više od toga. Tek u romanu „Kuvarove kletve i druge gadosti“ uvodim jedan potpuno izmaštani Mokrin koji postoji samo u toj knjizi i nigde drugde. Stvarni i moj literarni Mokrin imaju vrlo malo sličnosti, ali to nije sprečilo neke moje čitaoce iz Mokrina da se prepoznaju u romanu i da mi priprete tužbama zbog povrede ugleda i časti. To me nije obeshrabrilo, pa sam o Mokrinu, između ostalog, nastavio da pišem i u romanu „Kroz pustinju i prašinu“ i autofikciji „Moje“. Više puta sam napomenuo da za razliku od Gabrijela Markesa, nije bilo potrebe da izmišljam svoj Makondo. 

Mokrin je vrlo specifična varošica na severu Banata, bogata jedinstvenim istorijskim i kulturnim nasleđem. Odrastao sam na pričama o tome kako se u ataru Mokrina nalaze čuveni arheološki lokaliteti iz ranog bronzanog doba koje nauka poznaje pod imenom Mokrinska kultura, kako je Atila Hunski sahranjen u rečici Zlatici koja protiče pored Mokrina, kako je na istoimenoj reci Mehmed Paša Sokolović sagradio ćupriju „Devet grla“, kako je kroz Mokrin prolazio najslavniji voz iz istorije železnice „Orijent ekspres“ ili kako je svetski putnik Pavle Riđički u 82. godini u Luksoru kupio staroegipatsku mumiju, zbog koje se danas smatra utemeljevačem egiptologije u Srbiji. Opet, Mokrin je, pored stanovitog Pavla Riđičkog, svetu dao i brojne istaknute ličnosti poput filozofa i pisca Vase Stajića, književnika Miroslava Mike Antića, Raše Popova, Đure Đukanova i Miće Vujičića, enciklopediste Dušana Popova, karikaturiste Vasike Tenkeša, strip autora Spasoja Kulauzova, fotografa Imrea Saboa ili novinara Bogdana Taneta Ibrajtera. U jednom intervjuu rekao sam da stojim na ramenima tih džinova iz Mokrina. 

Istine radi, „Mokrinske hronike“ su nastale vrlo spontano. Dobio sam poziv da za magazin „Lice Ulice“ napišem priču o biblioteci svog detinjstva. Taj tekst je pokrenuo bujicu priča o jednom dečaku, jednom mestu i jednoj generaciji u lomovima osamdesetih i dramama devedesetih. A tu priču nije bilo moguće ispričati bez prisećanja na ličnosti koje su mi bile značajne u formativnim godinama. Najpre su to bili moji najbliži rođaci, potom najstariji školski drugovi, a zatim i prijatelji od kojih sam učio razne životne veštine. 

„Mokrinske hronike“ nikako nisam nameravao da pišem kao zbir nasumičnih anegdota iz detinjstva, već da se prvenstveno okušam u umetničkoj prozi na granici memoara i fikcije. Znao sam da odabir teme nije estetski kvalitet sam po sebi, jer u književnosti nema priviligovanih tema, i da je jedino važan način na koji ću ispričati svoju labavo uvezanu priču. Zato me je – kao nekoga ko i u praksi, ali i u teoriji promišlja poetiku, pre svega kratke priče – intrigiralo šta sve može biti predmet priče i da li priča može imati granice. Književna kritičarka Dubravka Bogutovac dobro je primetila da su to ključna pitanja koja postavlja moja knjiga. Takođe, potpuno se slažem s njom da „Mokrinske hronike“ – u kojima je „sve iznimno lokalno i potpuno univerzalno u isti mah“ – predstavljaju nastavak specifičnog ravničarskog spleena iz autofikcije „Moje“. Vraćanje u prošlost moralo je da bude jezički svedeno i lišeno patetike i sentimentalnosti. Trudio sam se da fikcionalizovana sećanja i prepoznatljive motive ispričam tako da zvuče podjednako nepretenciozno koliko i uverljivo. Od tog književnog preduzeća – koje je podrazumevalo temeljnu rekonstrukciju skrajnutih uspomena, otkrivanje porodičnih tajni i istorije Mokrina, oživljavanje biografija Mokrinčana neobičnih sudbina koji su živeli izvan istorije i seciranje jedne epohe – zavisila je čitava arhitektura knjige.

Koliko je hroničarskoga u hronikama iz Mokrina, a koliko je radilo domaštavanje? I zašto si se odlučio za množinu u naslovu?

Književna kritičarka Marija Nenezić je u svom prikazu primetila da „kada hroničar, polazeći od konkretnog događaja koji ne sme zanemariti, slobodno taj događaj interpretira, počinje polje literarne kreacije“. Iako polazim od konkretnih ljudi i konkretnih vremenskih koordinata, „Mokrinske hronike“ u pravom smislu nastaju tek s namernim iskrivljavanjem, prenaglašavanjem i mistificiranjem istorije mog privatnog života.

U prvom delu romana narator pripoveda o svom mokrinskom detinjstvu. U tom delu sam nesvesno posezao za fikcionalizacijom sećanja, jer neke događaje iz najranije prošlosti nisam mogao drugačije da rekonstruišem. Uostalom, ljudi su skloni samozavaravanju. Priče iz detinjstva su najčešće plod čiste mašte. U tehničkom smislu, najizazovnija mi je bila potraga za optimalnom formom za oblikovanje priča o sazrevanju, o inicijaciji u svet odraslih, svet seksa i svet muzike, koje su u književnosti toliko puta ispričane.

Drugi deo knjige govori o gubitku nevinosti, o devojčicama, devojkama i ženama, koje su obeležile naratorovo odrastanje i sazrevanje. U ovom delu sam sve ženske likove i dobar deo muških izmislio, ali tako da sam ih smestio u lako prepoznatljiv milje Mokrina i moguće situacije koje su tek daleki odraz stvarnih događaja. Bez obzira na to što su ove priče plod fikcije, jedna čitateljka je u njima „prepoznala“ svoju majku i veoma mi zamerila na iskrivljavanju „istine“.

U trećem i završnom delu romana narator se priseća ekscentričnih i originalnih Mokrinčana, a glavna tema ovog dela je muzika. U ovom delu knjige ima najmanje fikcije, jer svedočim o događajima koji imaju svoju čvrstu potvrdu u faktografiji. Želeo sam da s posebnim pijetetom pričam o vajaru Drakuli, slikaru Žokcu, štamparskom radniku Moći, piscu i knjižničaru Đuri ili tamburašu Straji, koji su imali značajnu ulogu u mom – pa posredno i u naratorovom – odrastanju. „Mokrinske hronike“ sam posvetio njima. Rečenicu: „Nisam otišao na njegovu sahranu“ refrenski ponavljam toliko puta u knjizi upravo zbog toga što ne prihvatam njihove smrti. Ili, kako je rekao Crnjanski: „Ima seoba. Smrti nema!“

Što se tiče reči hronike u naslovu, upotrebio sam je baš zato što je svaki lik zasebna povest. Oni jesu deo iste vremenske i prostorne povesti, ali je svako i svet za sebe, koji ima sopstveni sled, hronologiju, pa i sudbinu. Želeo sam da ih tako i sagledam.

Ovim romanom dospio si do najužeg izbora za NIN-ovu nagradu. Kako je ta činjenica uticala na publicitet?

Svakako da je ulazak u finale NIN-ovog izbora za roman godine, ali i u ulazak top tri knjige iz ovogodišnje produkcije, neočekivano veliki uspeh za „Mokrinske hronike“ koje sam napisao spontano, bez velikih ambicija i pretenzija. Ta činjenica mi je donela naslovne strane i intervjue u prestižnim medijima, brojne pozive na gostovanja diljem Srbije i regiona i značajno proširila krug mojih čitalaca kojih inače, da se ne lažemo, nemam puno. Pokazalo se da je i dalje značajnije biti u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, nego dobiti neku od ovih hibridnih i novokomponovanih nagrada za roman čijim nastancima svedočimo ovih dana. 

Poznat si kao jedan od istaknutijih kratkopričaša na ovim prostorima, a ipak si se u protekla tri slučaja (izuzev knjige za djecu) prepustio najdužoj formi. Distopijski triler, autofikcijski, pa hroničarski roman. Je li u pitanju neko propitivanje širokih mogućnosti žanra?

Moji romani su fragmentarni, poput „lanca uvezanih priča“. Tako sam, pre više od dve decenije, napisao i svoj prvi roman „Antologija najboljih naslova“. Nemam interes za pisanje romanesknih tvorevina poput nesagledivo obimne Knausgorove „Moje borbe“. Verujem da je iskustvo savremenog čoveka fragmentarno i da kao ljudi više nismo u stanju da sagledamo celovitu sliku sveta. Zbog toga sam u pauzi između dve autorske knjige i napravio, uz pomoć i podršku sjajnih prevoditeljki Bojane Gajski i Dragane Miljević, izbor iz anglofone međužanrovske proze „U šta smo se to pretvorili“. Mene zanimaju novi narativni oblici koji kombinuju različite književne žanrove, koji se suprotstavljaju žanrovskim konvencijama i ne daju ni pet para za žanrovsku dogmatiku. Zbog toga sam i napisao knjige koje kritičari danas nazivaju „tešinovskim“ žanrom.

Pomenuta knjiga za djecu zapravo je „knjiga za decu i razmažene roditelje“. Kako je nastala ideja za nešto sasvim novo u tvom opusu? 

Trebalo je pronaći smisao životu u vreme vanrednog stanja i lokdauna. Ta nenormalna situacija u kojoj smo se našli najviše je pogodila decu. Moj sin, đak prvak, nastavu je pohađao onlajn i nije imao priliku niti da upozna učiteljicu niti drugare iz razreda. Na sve načine smo pokušavali da obogatimo život u skučenom prostoru dvosobnog stana na trećem spratu. I baš u takvim okolnostima moj tada sedmogodišnji sin došao je na ideju da postane „terapeut“ i da moju „bezvoljnost“ leči razgovorom. Od te naše igrarije nastala je čitava kolekcija priča. „Luka kaže“ je nastao tako što sam beležio rečenice koje je Luka izgovarao, od kojih sam dalje, u raznim pravcima, razvijao priče o zaguljenim odnosima između oca i sina. Ne bih mogao da napišem ovu knjigu da Luka nije bio tako dobar sagovornik. Zbog toga je podnaslov knjige mogao da bude: „Kako me je Luka učio pisanju“. Pisanje ove knjige najneobičnije je spisateljsko iskustvo koje sam doživeo.

Kakve su povratne reakcije? Je li te iznenadila nagrada „Maleni cvet“ za književnost za djecu i mlade, koju dodjeljuje grad Niš?

„Luka kaže“ i dalje ne prestaje da nas iznenađuje. Evo, baš u ovom trenutku smo saznali da je knjiga osvojila i nagradu „Sima Cucić“, koja je posvećena liku i delu Sime Cucića, rodonačelnika književne kritike književnosti za decu. Nagrada „Maleni cvet“, nazvana po pesmi Branka Miljkovića, za najbolju knjigu godine za decu i mlade, drugo izdanje knjige, objavljivanje prevoda na engleski, najava prevoda na makedonski, ruski, turski i nemački… sve su to stvari za koje nisam ni pomislio da su moguće, s obzirom na to da je ovo moja prva knjiga za decu. Za Luku već nisam siguran. On je mnogo ambiciozniji i samouvereniji od mene. 

I tvoji potomci spadaju u navedenu kategoriju. Smatraš li da je ta vrsta književnosti danas manje tražena nego nekada, s obzirom na to da je mladima omogućen direktan pristup obilju neselektovanog sadržaja s interneta?

Nikada se u istoriji nije više čitalo i pisalo nego danas. Naravno da pisanje i čitanje poruka i postova na društvenim mrežama nije književnost. Ipak, ne verujem u krizu čitanja knjiga za decu, niti u krizu sadržaja. Kao i kod neselektivnog konzumiranja sadržaja sa interneta, i prilikom odabira knjiga za decu treba biti oprezan. Što kaže moj urednik i prijatelj Gojko Božović: „Dovoljno je da imate kompjuter, i već ste pisac, ako imate i štampač, onda ste i izdavač“. Ovdašnja recentna književnost ima toliko vrsnih pisaca knjiga za decu i nemoguće je pogrešiti prilikom izbora; možete birati među vrhunskim delima, počev od, nažalost prerano preminulog ali aktuelnog, Igora Kolarova, Jasminke Petrović, Dejana Aleksića, Zlatka Vasića, Aleksandre Filipović, Danice Bogojević, Aleksandre Jovanović, Stefana Tićmija, Uglješe Šajtinca, Siniše Soćanina, Ota Oltvanjija, Dragane Mladenović… To što sam i ja napisao knjigu za decu ne bi trebalo da čudi nikoga, jer dolazim iz Mokrina, u kome se, recimo, nalazi Garavi sokak, o kom je neponovljivo pisao Mika Antić, ali i mokrinski patuljci, o kojima je pisao Raša Popov. Deca su vrlo zahtevna publika, ne podnose podilaženje, odmah namirišu onoga ko želi da ih prevari lošom knjigom.

Tvoj komentar na situaciju u regionu u kontekstu aktuelne ukrajinske krize – kao nekoga ko je radio sa migrantima, ko je iz prve ruke bio upućen u izbjegličku problematiku.

Ne znam previše o komplikovanoj situaciji u Ukrajini, ali mi se čini tačnim ono što je rekao Veljko Vujačić, bivši prorektor Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu i profesor sociologije na Koledžu Oberlin u Ohaju, da su „balkanska čitanja rusko-ukrajinske krize često ili površna ili kontradiktorna“. Paralele između sukoba u Jugoslaviji i rata u Ukrajini u pojednostavljenim medijskim analizama često deluju vrlo nategnuto, jer pre svega motivi i ciljevi ovog rata nisu isti. Zajedničko našem nesrećnom bratoubilačkom nasleđu i ruskoj invaziji na Ukrajinu vidi se u nemoći međunarodne zajednice da momentalno prekine krvoproliće, kao i dezinformacijama i navijačkoj ratnoj propagandi koje dolaze sa svih strana. Putinovska Rusija okrenula se Istoku, a zapravo je, volens-nolens, na Istok gurnuta, ali svejedno: granica je povučena. Od te granice zavisi na kojoj će se strani istorije naći narodi na Balkanu. Vlast u Srbiji, deo opozicije i prorežimski mediji Rusiju doživljavaju kao „istorijski bližu srcu“. To ne treba da čudi nikoga, jer je Putin posle Vučića najpopularniji političar u Srbiji. Desničari koji su bili najglasniji u vezi sa proterivanjem migranata s Bliskog istoka sada prednjače u slavljenju ruske agresije. Radio sam sa izbeglicama iz Irana, Pakistana, Avganistana i Bangladeša. Izbeglice nisu moneta za potkusurivanje! Izbeglice nisu brojevi. U ukrajinskom slučaju, nažalost, to su uglavnom žene i deca. Užasavajuće je to što rešenje izbegličke krize nije moguće dok traje rat kome se kraj ne nazire. Na strani sam mira, na strani tri miliona izbeglica i interno raseljenih iz svih delova Ukrajine, ali i na strani Rusa koji se protive ratu. 

Vjeruješ li u pedagoški potencijal teških iskustava? Znamo da je to i te kako moguće na ličnom planu, a na onom opštem?

Ovo pitanje zadire u temelje humanizma i dostojanstvo svakog ljudskog bića ponaosob. Ako iz teških iskustva ne izađemo kao bolje osobe spremne da pomognu drugima, onda ništa nismo naučili iz sopstvenih i tuđih grešaka. Savremena individua je ohola, a naše vreme ohrabruje egocentričnost. Kad naši preci ništa nisu naučili nakon Prvog i Drugog svetskog rata i devedeset miliona ubijenih, kako ćemo mi u ovoj eri pred Treći svetski rat, za koji neki odgovorno tvrde da je već u toku?

Književne preporuke

Privatizovaću ovaj deo intervjua da čitaocima preporučim za čitanje knjige koje su obeležile izdavačku godinu u Srbiji, ali i knjige koje su u dobroj meri vezane i za moj književni i urednički rad.

Zbirku „Karantin u paklu“ (Književna radionica Rašić) Jelene Marinkov uvezuju u koherentnu celinu brižljivo sortirani katalozi promašenih života, promašenih ljubavi, promašenih ciljeva, promašenih vremena i mesta, promašenih puteva koji ne vode ka hepiendu, pa otuda i toliko upečatljivih pesama koje su – daleko od svake banalnosti i patetitke – sirove i surove u svojim iskazima. Od svih knjiga koje sam uredio, ova mi je najdraža i veoma sam ponosan na činjenicu što je „Karantin u paklu“ od Jelene Marinkov napravio književnu zvezdu. Zasluženo!

Priče Violete Greg iz zbirke „Zelene voćke“ (Štrik), koju je s poljskog maestralno prevela Mila Gavrilović, predstavljaju jetku društveno-političku satiru, cinično slikanje pervertiranog preplitanja između ideologije i religije, vivisekciju hladnoratovskog sistema moralnih vrednosti zašlih u treminalnu fazu raspada i, na koncu, ogoljavanje inicijacije jedne devojčice u svet odraslih. Posebno mi je interesantno to što su kritičari i čitaoci našli paralelu između „Mokrinskih hronika“ i „Zelenih voćki“. 

U knjizi iz književne i lične zaostavštine Danila Kiša „Iz prepiske“ (Arhipelag), koju je priredila Mirjana Miočinović, nalaze se Kišova pisma prijateljima, srpskim, jugoslovenskim i svetskim piscima, prevodiocima, urednicima, izdavačima… Ova knjiga daje nužno razumevanje okolnosti Kišovog života i rada. Kuriozitet je što se u vidu fusnote pominje i autofikcija „Moje“, u kojoj sam pisao o Kišovom odustajanju od poezije.

Odlomak iz „Mokrinskih hronika“ 

Prilikom jednog svečanog polaganja venaca na spomenik palim mokrinskim borcima u Drugom svetskom ratu, direktor škole Pišta me je zadužio da se staram o ozvučenju. (Glavni govornik bio je političar Toma Granfil, pre rata advokat u Kikindi, a za vreme rata komesar i zamenik komandanta vojnog regiona Banat. Posle je neko vreme bio i savezni ministar za trgovinu i snabdevanje, potpredsednik vlade i ambasador SFRJ u Vašingtonu. Za njega se pričalo da je bio nemački špijun koji se infiltrirao u Komunističku partiju. Jedan je od onih koji su folksdojčere kolektivno proglasili fašistima i narodnim neprijateljima, a potom učestvovali u njihovom logorisanju i proganjanju.) Nakon što su predstavnici boračke organizacije završili obraćanje okupljenim đacima na Trgu „9. januar“, s razglasa sam pustio „Start Me Up“: 

If you start me up,

If you start me up I’ll never stop… 

Nisu Kit Ričards i Roni Vud pošteno ni počeli da praše rifove ove zarazne pesme, kad dotrča neki debelguzi tip s tregerima zategnutim preko bele košulje podvijenih rukava i poče da urla na mene. „Gasi! Prekini!“ Potom se munjevito nađe iza školskog ozvučenja i mahnito stade da čupa sve kablove odreda. Nemoćno sam širio ruke u neverici. Kad sam, skupivši hrabrost, taktički pokušao da se odbranim, ovaj mi se uneo u lice. „Zar ne znaš da ti kapitalisti sviraju satanističku muziku, koju kad pustiš unazad čuješ skrivene poruke protiv vlasti?“ Srećom po mene da se brzo i bez posledica okončao nesporazum s komunističkim aparatčikom. Posle sam saznao da je taj znao da neistomišljenike ganja i isukanim nožem po Domu kulture „Rada Trnić Popa“. „Never stop, never stop, never stop…“