(Isječak iz drame ,,Diogen iz kontejnera” Ognjena Roćenovića)

Dekan i profesor su u kancelariji. Dekan ćutke prelistava papire. Profesor sjedi na suprotnoj strani stola. Dekan skuplja papire na jednu gomilu, zatvara fasciklu.

Dekan: Koliko ih imate?

Profesor: Čega?

Dekan: Koliko ih imate za prodaju?

Profesor: Ne razumijem…

Dekan: Koga imate u zatočeništvu?

Profesor: Zatočeništvu?! Nikog nemam u svome vlasništvu gospodine!

Dekan se nasmije izvještačeno.

Dekan: Zar nemate neke sledbenike ideologije, ili tako nešto?

Profesor: Ne!… Ja nemam ideologiju… Kao profesor etike zastupam moralne principe antičkih mudraca!

Dekan: Pa nije valjda da nemate ni jednog čovjeka koji slijedi te vaše moralne ideale?!

Profesor: Mislite na moje studente?

Dekan: Dakle imate robu!

Profesor: Robu?! A šta da radim kad prodam moral i studente? Čime da se bavim?

Dekan: Smislićemo nov moral i biće novih studenata!

Profesor: Ali, pobogu, zašto morate da kontrolišete svaku dušu pod nebeskom kapom?

Dekan: Zašto?! – Zamislite da svakog pustimo da radi šta god poželi! Na šta bi to ličilo, molim vas? – Pa mi smo gazde ove pijace, i ako ne želite da radite sa nama, izvolite pa radite na buvljaku. Upravo tamo radi mnoštvo profesora. Samo, plašim se da nećete moći prodavati vaše uvaženo znanje, nego, jedino čarape i gaćice… znate… Sem toga, ako mi ne zamjerate, dužan sam da naglasim da tamo rade ljudi koji dobro znaju posao, i u tim vodama nećete plivati onako kako plivate u Bečićima!

Profesor: Poštenije je i ulicu čistiti nego prodavati ljude!

Dekan: Nisam siguran da umijete sa metlom da baratate kao oni koji sa njom rukuju od najranijeg djetinjstva. – Na prvi pogled djeluje jednostavno, a zapravo je komplikovano. Zamislite, vi čistite ulicu, a kraj vas špartaju bivši studenti, kolege, profesori… Svi će vam se smijati što se niste prodali, ili će jednostavno preći na čistiju stranu ulice, samo da vas ne bi sreli, pri tom ni malo ne vodeći računa o tome da ste taj trotoar kojim hodaju njihove uvažene nožice očistili baš vi, profesore! Ne mislite valjda da će vaši sledbenici, vaši, da izvinite, razmaženi, razvučeni studenti, koji ne umiju pertle da zavežu, gledati na takvu žalost sa simpatijom, ili možda empatijom?! Siguran sam da će oni vašim novim društvenim statusom biti zadivljeni do te mjere, da će bez ikakvog oklijevalja saopštiti roditeljima da napuštaju studije kako bi vam se pridružili na ulici, odlučni u namjeri da slijede vaš smećarski moral!

Profesor: Otkud vam pravo da tvrdite da među mojim studentima ne bi bilo onih koji bi zapravo shvatili da me je upravo moja moralna doslednost dovela na ulicu, i koji me ne bi cijenili, pa čak i slijedili zbog moje doslednosti?!

Dekan se osmijehne.

Dekan: E pa… dragi Profesore… pokušajte, ali nije tako jednostavno kao što izgleda kroz prozor biblioteke! Istog trena bi se radnici ,,Gradske čistoće” pobunili protiv vaše ideologije, jer biste im preoteli posao! Pa nisu oni uludo potrošili svoje najbolje godine metući ulice, da bi im se pojavio nekakav profesor sa gomilom nesposobnjakovića, koji ne umiju uzeti metlu u ruke, i rastjerao ih sa posla. To bi čak bilo neisplativo za državu, jer ni ulice ne bi bile čiste kao sada!  Prema tome, uvaženi profesore, bili biste za tili čas ometlani i izbačeni iz preduzeća!

Profesor: Zar i u tome nema časti: ,,Završiti na ulici bez hljeba, zbog ideje, zbog ideala, zbog pravde”?!

Dekan: Teško se čovjek snalazi u takvim okolnostima. Krčao bi vam želudac, časna riječ!

Profesor: Mogao bih da živim u buretu kao antički filozof Diogen.

Dekan: Profesore, u buretu se više ne može kao što se nekad moglo, vjerujte mi, jer u buretu ne biste imali šta da jedete, znate… Potrebno je izaći iz bureta na ulicu i boriti se za parče hljeba. Današnji digimoni…

Profesor: Diogeni gospodine!

Dekan: O da… svakako…Diogeni, pardon žive u kontejnerima, i uopšte više ne traže čovjeka, nego hljeb. Međutim, ako uđete u kontejnerski rejon nekog drugog Diogena, eto vam nove zavrzlame. – Morali biste se sa njim pohvatati za gušu. Zamislite naslov u novinama, a oni bi jedva dočekali da objave: ,,Profesor etike napada ljude po ulici da im otme hljeb!”

Pauza

Dekan: Vjerujte da mi, kao država, ne možemo dozvoliti da se svijetu šalje tako nakaradna slika o nama…

Pauza

Dekan: E pa, dragi gospodine, ako nakon svega što smo pretrpjeli na putu tranzicije, nakon dugogodišnje medijske stigmatizacije, tek što smo povratili reputaciju, želite na tako podmukao i džukelski način da nas unazađujete sa tim vašim glupavim moralom, vjerujte da ćemo, bez daljnjeg, morati da vas uhapsimo! Odnosno, budući da ste akademski profesor, možda bi bilo primjerenije da vas hospitalizujemo.

Profesor: Da me zatvorite u ludnicu?!

Dekan: Pa, izbjegao bih taj termin. Nije to ludnica, nego ustanova za rehabilitaciju ljudi koji su zapali u teže rješive emotivne poteškoće. Uostalom, svako demokratsko društvo ima takvu ustanovu, i napokon, ona je za ljude, i to pametne ljude. To i jeste mjesto za one koji su mislili previše!

Profesor (ironično): Korektno, zaista…

Dekan nakratko posmatra profesora zamišljeno.

Dekan: Zapravo bi vam tamo nakon svega bilo veoma lijepo.

Profesor: Mislite?

Dekan: Da! Imali biste topao obrok i smještaj. Ljekari su prilično obrazovani. Oni bi za Vas imali puno razumijevanja i, napokon biste sa nekim mogli da progovorite kao čovjek. Naravno, mi bismo se mogli pobrinuti da sobu dijelite isključivo sa profesorima društvenih nauka i drugim inelektualcima, u najširem smislu riječi. Pa i sami znate da su odvajkada mnogi umjetnici i profesori utočište pronalazili baš na tom mjestu. Sem toga, tamo biste imali mnogo sledbenika, jer, manje – više, svi su tamo na istoj strani: ,,Radikalna opozicija nesposobna za parlamentarnu borbu!” Sem toga, tamo možete biti kralj, moralni propovjednik, Diogen u buretu, onaj koji mijenja svijet, širi ljubav, ili diže revolucije… Međutim, ako biste jednog dana uz malu pripomoć medikamenata, ipak korigovali svoju ideologiju, ako biste, da tako kažem, izvršili malu moralnu i intelektualnu intervenciju, nikad nije kasno da pokucate na naša vrata i, ukoliko budete napokon raspoloženi za kompromis, mi ćemo vam ponuditi priliku da u saradnji sa našim stručnim timom realizujete svoje ideje na institucionalnom, ako ne čak i na parlamentarnom nivou. Da budemo, takoreći, koalicioni partneri!