Trideset godina od proglašenja Crne Gore ekološkom državom, na pomen ovog događaja se i dalje svakome na licu prevuče gorak osmijeh svijesti o tome da se radi o još jednoj od stvari u kojima smo samoproklamovani lideri, dok je realnost sasvim drugačija. Dok (ne) učimo o održivom razvoju, neko je i danas bacio omot od sladoleda odmah pored znaka “Ne bacaj smeće!”, dok je neko drugi izručio prikolicu otpada na mjestu koje ne bi trebalo da bude deponija. Drugi su se probudili u objektu koji nije smio da bude izgrađen na tom mjestu i pod tim uslovima. Uprkos lošoj epidemiološkoj situaciji, Sea Dance se ipak desio, ali je po svemu sudeći njegova publika dobrim dijelom ipak odlučila da ‘ostane doma’. Uprkos ovakvom sveopštem stanju stvari, još ima organizacija i pojedinaca koji vjeruju da je promjena moguća i posvećuju svoj profesionalni život naporima da se to desi. Jedna od tkavih profesionalaca je arhitektica Biljana Gligorić iz organizacije Expeditio, koja je ove sedmice tumačila Riječi nedelje.

EKOLOŠKA DRŽAVA

Ekološka država je najveća propuštena šansa crnogorskog društva. Taj bljesak dobre ideje, otškrinuta vrata vizijom koja je mogla, da je realizovana, da bude dovoljna za opšti prosperitet društva. Naša država ima neverovatne potencijale svojom lepotom, prirodnim i graditeljskim naleđem, i da se zasta prepoznao i razmeo taj koncept u trenutku kada je nastao, da se država instinski opredelila da sledi te principe, danas bi Crna Gora bila nanezamislivo visokoj poziciji, ne samo kao turistička zemlja već pre svega država koja je razmela i trenutak u kojem se cela planeta nalazi.

Nažalost, mi smo u stvarnosti, u potpunosti obesmislili taj pojam. Često, u javnoj sferi korišten samo kao dokaz da to nismo, kao trajna potvrda našeg licemernog odnosa ka jednom ideološkom opredeljenju, načinu života i sistema vrednosti, koji će, sigurna sam, ipak postati i jedini mogući izbor. Možda bi za nas bilo manje bolno da zaista nemamo potencijal za takvu viziju razvoja. Iako je prošlo, ne malo, već 30 godina, nikada nismo niti jedan pravi korak uradili u tom pravcu da zaista sa ponosom taj epitet izgovorimo.

Ideja ekološke države, mora biti istinski revitlizovana, na prvi način, bez karakteristika jeftine propagande, već kao početna tačka temeljne promene našeg društva ka boljem. 

Nemamo šta da slavimo, samo da žalimo.

EXPEDITIO

Teško mi je da budem objektivna prema ovom pojmu. Moj profesionalni život jeste Expeditio. Sve što sam uspela, i sve što nisam, utkani su u tu organizaciju. Expeditio mi je ponudio nešto što posao od kojeg živiš često ne nudi. Pre svega, mogućnost da ceo život radiš sa ljudima u koje imaš neograničeno poverenje, da sve što radiš i govoriš, ima težinu i poštovanje ljudi kojima se obraćamo, pa čak i od onih koje kritikujemo. 

Započeli smo bez ambicija da trajemo, bez ikakvih uslovljavanja, samo sa željom da učestvujemo u kreiranju boljeg društva, boljeg okvira za bavljenje prostornim razvojem. Ali, pojedinačni sistemi vrednosti i zajednička vizija su nam pomogli da Expeditio izdrži razne promene društvenih vetrova. Privrženi struci, možda i pomalo nadmeno smatrajući da je uzvišena i vredna odbrane, nikada nismo dozvolili da neke prolazne promene budu iznad naših principa znajući da će, kad tad, kad sve protutnji, jedino što ostaje upravo ta neka vertikala vrednosti. Znali smo da se borimo da se jedan neverovatan komad naše planete sačuva za sve nas, ali i one koji tek dolaze, koji će moći da uživaju u njemu, i negde nas je ta ideja održavala da opstanemo.

Za nas je Expeditio, ili tačnije, vrednosti za koje se zalažemo, večiti plamen koji treba čuvati, i više doživljavamo svoj posao kao poziv, misiju, nego kao način preživljavanja. Organizacija je to izvukla iz nas, nismo to planirale, niti znale da će se dogoditi, ali kada smo shvatile da postoji taj plamen zasnovan na principima, osećale smo da jeste na nama da čuvamo te vrednosti i da će one biti potrebne našem društvu.

SEA DANCE

Sea Dance ne mogu da gledam kao neki poseban događaj, odvojen od industrije zabave kojoj pripada. Ne znam sve specifičnosti, nisam čak ni neko ko previše konzumira takve sadražaje pa nemam ni posebno formirano mišljenje. Naravno, da je u kontekstu epidemije, važećih mera, opšte situacije koja se pogoršava, bilo potrebno jasno i precizno poštovati sve doneto sa zdravstvenog aspekta, po svaku cenu. Zaista ne mogu da sudim, da li je ili ne to ispoštovano u ovom slučaju, jer nisam ni malo pratila dešavanja oko festivala i ne bi bilo fer da zazmem stav. Naravno, ako se dozvoljenom organizacijom festivala krše donete zdravstvene mere, to nikako nije nešto što je smelo da se dogodi, iako se, nažalost, događalo bezbroj puta u poslednjih godinu dana. Država, pre svega, mora da vrati poverenje građana a ono se uvek gradi, između ostalog, kroz lične primere i doslednost primene sopstvenih odluka. A to, vrlo, vrlo retko vidimo od strane javnog sektora.

ODRŽIVI RAZVOJ

Kao što je ekološka država kao pojam obesmišljen od strane naše države, tako je održivi razvoj potpuno pogrešno shvaćen. I to se stalno provlači kao sistemsko nerazmevanje, koje je kulminiralo, potpuno pogrešnim kreiranjem Ministarstva sa tim nazivom u prethodnom sazivu Vlade Crne Gore. Moram reći, da je meni uz pojam prostornog razvoja, naravno ovaj pojam najmiliji, iako već postaje pomalo istrošen a ne bi trebalo da bude tako. Arhitekuri i prostornom planiranju direktno predhodi održivi razvoj i neraskidivo su vezani.

Pogrešno se misli da je održivi razvoj zaštita životne sredine. Potpuno pogrešno. Održivi razvoj je običan razvoj kakvog svi poznajemo, koji obuhvata i ekonomiju, i sociologiju, i rodno ravnopravnosti ali i bukvalno sve oblasti  društvenog razvoja, da ih ne nabrajam, ali sa tom razlikom da je taj razvoj je održiv. Šta ga čini održivim jeste to što određenim indikatorima pazimo da razvoj ne postane svoj brat blizanac koji se zove rast. Ta dva pojma nisu ni blizu isto. Mi najčešće svedočimo prostom, brutalnom rastu svega i po svaku cenu, a razvoj smo videli tek u nekim malim fragmentima. 

Zato održivi razvoj mora postati jedini oblik razvoja, bez ikakvog dvoumljenja ne samo crnogorskog već svakog društva. 

DJEČJI DODATAK

Dečji dodatak spada u one pojmove pomoći koje, naravno, moramo da podržimo ali koji negde duboko su svom značenju, govore o siromaštvu društva i radije bismo voleli da nemaju značaj koji imaju kod velikog broja ljudi. Kada god ramišljam o razvoju, o blagostanju ljudi, uvek vidim ulogu države da omogućava sve potrebne uslove za prosperitet svojih građana i građanki. Moramo da težimo tome da ljudu svojim radom, mogu sebi da obezbede više nego pristojan život, da mnogi koji danas dobijaju dečiji dodatak nisu u toj potrebi, da shvatimo da negde vlast i politička elita, svesno ili nesvesno, drži veliki broj ljudi na ivici siromaštva i tada pokušava da određenim merama priodobije, ponekad, ne znam da li i ovaj put, i jeftine poene. Nama su potrebne korenite promene, potrebno nam je da se stvori pravedno društvo, prosperitetno, gde pričamo o boljitku i razvoju a ne socijalnoj pomoći i ivici sirmaštva. Naravno, društvo mora da brine o svojim naslabijima, najugroženijima, starijim, deci, ženama, samohranim roditeljima, nezaposlenima,…teško ih je sve nabrojati.

Veoma je važno da država vraća ono što prihoduje nazad u društvo zarad njegovog boljitka. To je jedna od njenih primarnih uloga.

PROSTORNO PLANIRANJE

Na ovoj listi nekoliko je pojmova koji su bukvalno temelj društvenog razvoja. Prostorno planiranje je, jedan od, najmoćnijih alata za razvoj. Ljudi možda ponekad pogrešno pericipiraju da je prostorno planiranje samo jedna obična oblast delovanja ali ono je motor i mapa razvoja, a ne izgradnje objekata. 

Ovo je možda i najbolnija tema o kojoj moram pisati, iako je neprestano promišljam, usled profesionalne deformacije i izloženosti užasnoj devastaciji prostora oko nas.Ukratko, Crna Gora je uništila, do temelja, sopstveni sistem prostornog planiranja, koji je jedan od naslednika najbolje tradicije cenjenog, jugoslovenskog, sistema planiranja. Nije problem nestanak tog sistema sam po sebi, već što njegovo urušavanje vodi u propast kompletan razvoj. Nećemo imati mehanizme da sačuvamo prostorne, priorodne i kulturne vrednosti koje će trajno biti izgubljene, zgrade će nam postati puki odraz želja investitora, često megalomanskih i stilski diskutabilnih, gradovi će biti prepuni konfikata, saobraćajno zagušeni, bez javnih prostora, bez dovoljno vrtića, škola, parkova, prostora za rekreaciju,…nekomforni za svakodnevni život i mnogo toga drugog. To je mračna posledica koju već živimo i kojoj se ne vidi kraj.

Teško mi je išta afirmativno da pišem o crnogorskom planiranju prostora, osim da ponovo spomenem da ta sjajna, vrhunska disciplina, generalno, nudi mehanizme, alatke, znanje i mere koji najlepšu viziju pretvaraju u stvarnost, čineći život ljudima kvalitetnim i ugodnim.

TUĐA VOJSKA

Ovo je težak pojam za mene. Obe reči su mi tvrde, oštre i daleke. Posle svega što smo prošli na Balkanu, posle neverovatne patnje i tragedije običnih ljudi, mi još uvek imamo ovakve pojmove u svom svakodnevnom govoru. Več duže ne pratim vesti, što je za mene veoma neobično jer to radim od svoje srednje škole. Postalo mi je naporno da se ulažem napor da filtriram sve što do mene stiže, toksične teške i suviše uznemirujuće informacije. Možda sam se i predugo izlagala njima, nadajući se da će se stvati brže menjati na bolje. 

Pretpostavljam koji je kontekst i kao neko kome, kompletan politički sektor potpuno nevredan ikakvog respekta, u našim nesrećnim balkanskim okvirima, iako ne bi trebalo da je tako, teško mi je da prihvatim, posle svega šta se događalo, da se i jedna vojska igde više spominje osim u kontekstu pružanju pomoći prilikom elementarnih nepogoda.

ILEGALNA GRADNJA

Ilegelna gradnja je u stvari zanimljivo definisan pojam. Češće se upotrebljavaju pojmovi nelegalna, ili “divlja” gradnja ali možda je upravo ilegalna prava odrednica jer pojačava njenu štetnost i povezuje sa drugim krivičnim delima. Nažalost, kod nas ne tretirana dovoljno ozbiljno, na taj način. Više se posmatrala kao estetski problem nego kao suštinsko otimanje, oduzimanje, krađa od opšteg interesa zarad privatnog. Pradoks, crnogorske građevinske stvarnosti je da poslednjih desetak godina, ilegalna gradnja nije suštinski problem, jer je ono što bi trebalo da ostane neizgrađeno i nedopustivo, prebačeno iz ilegalne zone u potpuno legalnu, čime smo ovaj ozbiljan problem podigli na viši nivo. Sve to je urađeno uz gruba prekrajanja zakonodavnog okvira, planska dokumenta katastrofalnog kvaliteta i sve potpomognuto snagom korupcije koji su ceo, neverovatno vredan prostor, trajno devastiraili i uništili. I sve to je najčešće učinjeno potpuno legalno.

EPIDEMIJA

Epidemija koja nas je zadesila, nije ni prva ni poslednja koja pogađa planetu. Nije ni najgora koja nam se deslila ali nije ni malo za zanemarivanje. Međutim, izazovi sa kojima smo se svi sreli pokazali su, meni teško shvatljive, slabosti naše civilizacije. Kao neko ko profesionalno pripada tehničkim naukama, a i privatno strastveno volim, pratim i podržavam svaku nauku i njena postignuća, tužna sam i razočarana stepenu otpora i agresije uperenih prema naučnoj zajednici. Epidemija time dobija dodatni podsticaj da produži svoje postojanje među nama. Za mene su vakcine jedno fantastično dostignuće celog čovečanstva i, pre svih, naučnika, posvećenika, koje je spasilo milione ljudskih života i još uvek spasava. 

Trudim se da moje opredeljenje uvek bude ka razvoju, ka progresu, kao dobrobiti ljudi, i sama verujem da postoji moć krupnog kapitala, da postoje često globalni interesi koji su jači od opštih, da je nejednakost ogromna, da su siromaštvo i glad još uvek užasna činjenica sa kojom živimo, ali to ne znači da smemo da dopustimo da nas iracionalni stavovi, zasnovani na jeftinom marketingu čiji su interesi često prizemni (povećanje broja pregleda teksta) odvlače od saznanja davno potvrđenih, kao što je dobrobit vakcinacije. Mi jednostavno nemamo drugi put za izlazak iz epidemije, i sve neosnovane sumnje u to, nas samo usporavaju na tom putu. Odnosno drugi put, znači jedino i isključivo više izgubljenih ljudskih života, a to je strašan izbor koji uopšte ne mora da postoji pre nama. 

KLIMA

Sa opasnostima klimatskih promena sam se davno upoznala, i iako je zvučalo zastrašujuće, nekako smo svi verovali da možda, za našeg života, nećemo tako jasno osetiti i videti te promene. Međutim, dešava se loše ubrzanje koje nas sve vodi na sve gorem scenariju. Iako klimatske promene, itekako prete da promene našu svakodnevicu, i već menjaju, postoje veliki napori, opet spominjane naučne zajednice, da se ona ublaže, da se pranađu novi izvori energije, sa manje štetnog uticaja na klimu. 

Ovo jeste tema gde bi mnogi koji su skeptici prema medicini kao nauci, u spomenutoj epidemiji, mogli da uspere svoje teorije zavere jer interesi onih koji su trajno vezani za fosilna goriva, zatim njihovi lobisti i politički establišment pružaće do zadnjeg trenutka otpor u toj tranziciji. Nažalost po nas, nemamo tako moćno sredstvo izlaska iz krize klimatskih promena kao što je vakcina za izlazak iz epidemije. Ali, davno sam pročitala u jednoj knjizi da u stvari, planeti Zemlji je svejedno, bila ona ledena santa ili užarena lopta, ona će nastaviti da postoji, ali ono što mi istinski uništavamo svojim načinom života jesmo pre svega mi sami, i još bolnije, kompletan biljni i životinjski svet, koji jedini istinski živi u harmoniji sa sobom i planetom i nedužan strahovito strada.

CIJENA HLJEBA

Da smo srećna zemlja, ovo nikada ne bi bila tema ovakog teksta. Nažalost, Crna Gora je jedna siromašna, duboko raslojena zemlja, pre svega ekonomski, umorna i razorena tranzicijom, sa sve starijim stanovništvom i mladima koji je napuštaju, sa sve manje snage i kapaciteta da se podigne u uređenu i razvijenu državu. Mislim da nismo svesni koliko je ljudi na ivici ili je već duboko u siromaštvu jer te ljude ne vidimo oko sebe, ne srećemo po kafićima i prodavnicama. Želim da Crna Gora skupi snage da cena hleba nikada ne bude tema nikome već da minimalni uslova života svih njenih stanovika budu daleko iznad nivoa prehrambenih potreba. Mislim da je retka zemlja u kojoj tako mali broj stanovnika raspolaže sa tako puno resursa i potencijala, da je zaista potreban poseban “talenat”, ogromna pohlepa i neznanje da je dovodeš do nivoa da je cena hleba stavka koja garantuje nečije preživljavanje. 

Uprkos pojmovima iz ovog teksta, gde mnogi nose negativnu konotaciju, želim da završim tekst ipak optimizmom koji će, nadam se, većinu od ovih pojmova pretvoriti u pozitivnu konotaciju u kontekstu Crne Gore, i na kojima će se temeljiti neka bolja, pravednija, bogatija, ekološka Crna Gora, koja svoj održivi razvoj zasniva na znanju i nauci.