razgovarao: Nikola Nikolić, foto: kunst weekly

Opšta raspričanost je jedan simptom društva danas, pokazatelj kako ljudi žive sa bukom u glavi nemajući način da čuju sopstvene misli, a kamoli da čuju nekog drugog, nečiji drugi stav, jer ga oni već unapred imaju

Majke Jevrosime jedna je od onih ušuškanih, pomalo melanholičnih ulica središnjeg Beograda, koju povremeni posjetioci ovog grada (poput mene) uglavnom osmotre u prolazu, dok je prelaze poprečno, držeći se poznatijih koordinata. U jednom od njenih ulaza živio je veliki Živojin Pavlović, ali tabla u njegovu čast nije jedini natpis koji ovdje privlači pažnju. Sasvim blizu je lokal neobičnog, ijekavizovanog naziva: Vjeran pas. Postoji nekih par godina, a česti gosti su umjetnici različitih profila. Valjda je to do snažne umjetničke aure Milice Vučković, prvog lica ovog živopisnog mjesta, slikarke, doktorantkinje Fakulteta primenjenih umetnosti, tatu majstorke, ali iznad svega toga – a  makar je u posljednje vrijeme izražen taj primat – književnice čiji je roman „Smrtni ishod atletskih povreda“ postao svojevrsni kulturni fenomen. Tražen je, čitan, prepričavan i analiziran već mjesecima. Sve ovo se prenijelo i na autorku, pa sam je zatekao u prilično dobroj „intervjuskoj“ kondiciji. 

Tvoj novi roman jedan je od najčitanijih tokom prethodnih par mjeseci, dočekao je već drugo godišnje doba u vrhu top listi. Kako gledaš na ovakav razvoj situacije, je li uveliko pretekao tvoja očekivanja?

Najbolje bi bilo sada da ti kažem, jeste, tačka, da sa time završimo, ali ipak ću morati da se ogradim. Lagala bih, naravno, kada bih rekla da nisam imala nikakva očekivanja, ali bih ih radije nazvala nekakvom neizvesnošću, tremom. Nadala sam se onim opsesivnim čitaocima koji će u romanu pronaći sve meni važne detalje koje sam sakrila, razumeti humor i tu psihološku stranu likova koju sam crtala nekim tankim crticama. To što je knjiga naišla na tako široku recepciju me i raduje i brine, pitam se svaki dan, možda ipak nisam uradila nešto kako treba? Šalu na stranu, duboko me pogađa činjenica da je to o čemu pišem, nažalost, blisko velikom broju ljudi i što se prepoznaju, temu je onda, očito, trebalo obraditi.

Jedan od centralnih motiva romana je ćutanje, ili prećutno prihvatanje životnih okolnosti kao nekakvog usuda. Nije li to neobična pozicija u eri opšte raspričanosti i hroničnog imanja stava?

Nije, mislim potpuno suprotno. Opšta raspričanost je jedan simptom društva danas, pokazatelj kako ljudi žive sa bukom u glavi nemajući način da čuju sopstvene misli, a kamoli da čuju nekog drugog, nečiji drugi stav, jer ga oni već unapred imaju. To je, lepo ste rekli, hronično oboljenje društva koje se graniči sa šizofrenijom. Od takve buke, loši smo sagovornici i sami sebi, a kamoli drugima, zato, na kraju, ćutimo i meljemo dalje, ne prekidamo da pričamo, ne bi li se slučajno u pauzi dok uhvatimo vazduh čulo sve ono što huči u nama.

Kod čitalaca se često može čuti da su istovremeno bodrili i kudili Evu, naratorku i glavnu protagonistkinju. Da su žalili što ne mogu da se umiješaju u radnju i skrenu joj kolosijek. Na kraju su sklapali knjigu nezadovoljni kao pripadnici ljudskog roda, ali i te kako zadovoljni kao pripadnici onog čitateljskog. Smatraš li to dokazom da si ispunila svoju spisateljsku misiju?

Da, moram reći da me zadovoljava to što gotovo niko nije sklopio korice knjige ravnodušnog izraza lica. Neki su mi zamerali što nisam „spasila“ glavnu junakinju, a ja uporno pokušavam da objasnim da nisam ja ta koja treba da je spase, ona jedino može sama sebe da spase. Takva su očekivanja izlišna. Isti ti ljudi očekuju i da će njih da spasi neko drugi, da im reši probleme. Ni Eva ni Vktor nisu glavni junaci mog romana, glavni junak romana je taj odnos, taj mehanizam, o tome mi je bilo važno da pišem, a ne da glumim nekakvog superheroja i spašavam usnule princeze.

Nefunkcionalnost raznolikih međuljudskih odnosa problem je koji ova knjiga podcrtava debelom crvenom linijom. Misliš li da svaka istinska promjena mora doći iznutra, iz tebe, ili jednaku težinu mogu imati neka prosvjetljenja sa strane? Zašto Evi uporno izmiču i prva i druga mogućnost?

To pitanje je svakako retoričko, reklo bi se. Nema promene iznutra, ako se za tu promenu nema određenih kapaciteta, a kapaciteta takođe nema ako nema sposobnosti da samog sebe gledate sa strane. Evi uporno sve izmiče, jer je Eva zaronila glavom u mulj, i pliva, plašeći se da stane, da se ne udavi, a to njeno mlataranje u mulju je upravo i razlog zašto se davi, kao u živom blatu. Nekad je, često zapravo, samo potrebno stati.

Nameće se pitanje odmjeravanja dometa edukacije i sankcije. Je li ispravno računati na naknadnu blagotvornost surovih iskustva, ili se uvijek mora težiti nekom postupnijem i humanijem pristupu, bez obzira na često neizvjestan učinak?

Budući da je to pitanje već nekako iz registra neke više psihologije, smatram da nisam dovoljno kompetentna da dam odgovor koji bi bio formulisan tako: ili-ili. Zato, jedno je sigurno, a to je da svoje mile ili nemile životne okolnosti, naročito tokom odrastanja, ne biramo, i da te okolnosti mogu da budu ili izgovor zašto smo loši ljudi, ili način da postanemo bolji.

Koliko se rad na ovom romanu razlikovao od pisanja „Boldvina“? Spominjala si negdje da ti je vlastito ćutanje u određenim momentima poslužilo kao zamajac za priču. Vjeruješ li u nadmoć ličnog iskustva u odnosu na čistu fikcionalnost?

Značajno se razlikovao rad na „Atletskim povredama“ i na „Boldvinu“. Pre svega što sam ovaj roman pisala sinhrono radeći sa svojom prijateljicom koja je skoro pa glavna junakinja romana. Zajedno smo gradile priču, ona mi je davala materijal a ja sam ga oblikovala po svom sluhu i spram ličnog iskustva na istu temu. Taj rad bio je iscrpan kako za mene tako i za nju. Nekada bih je navodila da mi priča neke detalje o kojima joj je bilo teško da govori, morale bismo da prekidamo, da osluškujem kada je možda ponovo trenutak da je pitam to isto, ako smatram da sam na tragu nečeg važnog. Jedan zaista istraživački, psihoterapeutski rad, uz pomoć moje prijateljice koja je psihotrapeut, koja me je uputila kako da pristupam svemu tome, kako da se postavim, kako da ne preteram. To je bio ozbiljan rad, emotivno iscrpljujući rad. Boldvin je bio nešto samo moje, neka sigurna kuća u koju sam bežala od svakodnevnog života koji mi, očito, nije prijao. Takođe, Boldvin je moj prvi roman, pa sam tako u tom romanu mislila i pokušala da kažem sve što mi je na pameti, da objasnim svet svetu, kako prvi romani često i umeju da budu preopterećeni, pretrpani, da sve i što više kažeš. Novom romanu sam pristupila taktičnije, sa nekim već, kakvim takvim, iskustvom u pisanju, merila sam svaku rečenicu, htela sam da kažem što više sa što manje reči. U nekom širem smislu, ne verujem ni u šta van ličnog iskustva. U krajnoj liniji, svaka ideja je lično iskustvo. Onaj ko nema iskustvo ideje, ko piše iz dokolice i „traži inspiraciju“ umesto da je svuda vidi, taj me ne zanima, i takva književnost mi je smrtno dosadna. Kada vidim u tekstu da je autor nešto „smislio“ pa hoće da mi prepriča, Isuse, ubila bih se, pa da mi se to čita, čitala bih viceve u dnevnoj štampi, ili bih slušala „Oblak u bermudama“ na radiju 202.

Tvoj stav o ženskom pismu – posmatraš li svoj i rad drugih autorki u tom ključu?

Ta tema je toliko mučna da me zaboli glava kada moram da pričam o njoj. Ne mislim da se pozicija žena u književnosti razlikuje od pozicija žena u bilo kojoj drugoj delatnosti, i ta pozicija je fakat i još uvek nezavidna. Žena ne može da piše o opštem, jer žena uvek piše u ženskom licu, jer žena je, na koncu, prvo žena pa onda čovek. To je usud. Rezultati feminističke borbe koja traje već sto pedeset godina su napokon vidljivi i u književnosti kroz činjenicu da se sve više žena osmelilo da piše, da se ženski autori pojavljuju u medijima i izborima za nagrade, nadam se uskoro i u lektirama. Pored toga, postoji i ona loša strana medalje, postoji protežiranje „ženskog pisma“ čak i kada je loše, upravo u ime te i takve ženske borbe i kvazijednakosti. Pozitivna diskriminacija nije jednakost, a loša književnost je loša, a dobra je dobra, bez obzira da li dolazi iz „muškog ili ženskog pera“. Mislim da se puno energije ulaže u tu borbu umesto da se ulaže u rad. Opet puno buke, a rezultati nemušti.

Da spomenemo i ono tvoje bazično, formalnije opredjeljenje – slikarstvo. Kako u jednoj tebi egzistiraju dvije umjetničke grane? Smetaju li jedna drugoj, ili su našle način da se uzajamno nadopunjuju? Ovo pitam zbog činjenice da se obje moraju miriti sa podrazumijevajućom potrebom za novcem – da se od nečega mora i fizički preživjeti.

Mislim da je umetnost pre nekakav senzibilitet, nego nekakva sposobnost. Kao da je umetnost pisanje levom ili desnom rukom, pa da me pitate, kako ti možeš da pišeš sa obe? Ko ima taj senzibilitet može i nogom da piše. Sada ovo zvuči kao da se nešto samoproklamujem za umetnika, ali da, definitivno mislim da imam neki senzibilitet sa kojim mi je teško da živim u ovom svetu i zato bežim u umetnost. Nažalost, ni od slikarstva ni od književnosti još uvek ne živim, već od ugostiteljstva. Pre bih rekla da je kafana moje bazično opredeljenje i definitivno posao kojim se najduže u životu bavim, još od šesnaeste godine. Pored toga što je ćutanje u šanku i posmatranje ljudi jedna od meni važnijih škola u životu, volim što u kafani nema licemerja kao u umetnosti, naročito u književnosti. U kafani je sve načisto. 

Nijesi samo dupla umjetnica, stižeš da se baviš i naukom. Kako stoje stvari s doktoratom?

Doktorat sam predala u roku samo zato što sam se zainatila što svom fakultetu neću dati vise ni jedan jedini dinar. Iako sam uvek bila onaj hvaljeni student, isto tako sam i onaj koji nema veze i bogate roditelje, pa sam uvek bila na svakoj prvoj godini studija onaj prvi ispod budžetske crte, kako na osnovnim tako i na master i doktorskim studijama. Pored ludila oko nove knjige, pisanja doktorata, održala sam i doktorsku izložbu u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu koja je sastavni deo doktorskog projekta, nakon izložbe sve to spakovala u rad i predala poslednjeg dana roka, petnaest minuta pre kraja radnog vremena studentske službe. Moram da priznam, što retko kada osetim, da sam se tada osetila baš ponosno. Eto, sada čekam odgovore veća, univerziteta, senata i kojih sve ne apostola, pa da odbranim taj rad i da zvanično više nikad u životu ne učim nešto što ne moram.

Pobjednica si drugog Biberovog konkursa za kratku priču, riječ je o tekstovima koji afirmišu nenasilje i antiratne poruke. Mogu li ovakve pojave doprinijeti pomirenju i jačanju veza unutar našeg zavađenog regiona?

Ne znam šta bih vam rekla. Te i takve oranizacije svakako nisu izlišne, ali čini se da svakako ne dopiru do onih do kojih treba, možda su, ipak, delom elitističke. Svakako je dobro što povezuju nas autore iz regiona, što afirmišu mlade i neafirmisane autore, ali da li takav angažman u nekom bitnijem smislu može da doprinese pomirenju, nisam sigurna. Svakako ne može da odmogne, te je kao neki korak, kakav takav, ipak važan.

Ako se od tvoje Eve očekuje revolucionarni čin samospoznaje, može li se nešto slično očekivati od kolektiviteta?

Sviđa mi se što ste povukli ovu paralelu. Čovek je definitivno, što često umem da kažem, sklon da falsifikuje i sopstvenu, ličnu prošlost. Kako vreme prolazi, čini nam se da smo možda bili na nekim mestima na kojima nismo, da smo rekli nešto što smo želeli da kažemo ali ipak nismo izustili, pobrka nam se šta se zbilja desilo, a šta smo uosećali, čuli u priči pa prisvojili kao deo sopstvenog života i istorije. Isto tako, danas, u doba svakojakih društvenih i istorijskih revizija, teško je doći do nekakve „istinske samospoznaje“, što je više tražimo ona nam više utiče i produbljuje jaz. Dok nas pacifizmu i pomirenju uče oni najprljavijih ruku, mi se međusobno mrzimo, nazivamo jedni druge primitivcima i stidimo se sebe. Kao što Evu, rekli smo, ne može da spase niko od nas, ni ja ni čitaoci, tako ni nas ne može da spase niko „sa strane“, osim nas samih. Takva spoznaja bi nam dobro došla, i oko takve ideje bismo eventualno mogli da se ujedinimo, na koji već način. Ako pristanemo da „nas mire“ mirovne misije, onda nam nema spasa.

Kako ocjenjuješ uticaj politike na ljude, onoga što forsiraju mediji? Šta ti svakodnevna praksa, odnosno doživljaj sa terena, govori o psihološkom stanju nacije? Može li ravnodušnost biti čin otpora?

Teško mi je da odgovore na ovakva pitanja artikulišem u nekoj kraćoj formi. Svakako, psihološko stanje nacije, koliko god da je ova retorika izlizana, jeste kritično. Pritiskaju nas svakodnevno sa svih strana i ta kakofonija ljude dovodi do ludila. Nekada se budim jako tužna zbog činjenice što su svi narodi na Balkanu osuđeni na to breme koje oseća svaka generacija, što vreme i energiju trošimo na još uvek aktuelne priče o ratu i pomirenju, na politiku, što nas se tera da se izjasnimo, razvrstamo, imenujemo i crtamo mete na tuđim čelima. Ni najmlađe generacije, nažalost, još uvek svoje živote ne mogu da vode van granica tih narativa. To je nepodnošljivo. Smatram da na Balkanu žive izuzetno inteligentni ljudi, a da nas rabe i sluđuju morbidni vlasnici velikih kapitala (ju, eto me bezmalo ko Ljubomir Micić, nisam mislila strogo tako, naravno, nego kada moram ukratko da odgovaram). Ravnodušnost, definitivno, ne vidim kao čin otpora, jer će na naše mesto doći neki ostrašćenik koji će nam svima raditi o glavi. Suprotstavljanje je, kao i uvek, jedini otpor. Nepristajanje.

Za kraj, reci nešto o svojim čestim dolascima u Herceg Novi, o kontrastu između života u velikom gradu i povremenih bjekstava u totalno drukčije okruženje.

Moj momak odrastao je u Herceg Novom jer je njegov pokojni otac tu živeo i radio. On mi je preneo tu ljubav prema Novom. U odnosu na Beograd, u Herceg Novom još uvek postoji onaj nekakav mali i skroman život na kakav sam navikla, budući da sam odrastala u predgrađu Beograda, na Ceraku. Onaj život u kojem poznaješ sve komšije u zgradi, od komšinice zajmiš šolju ulja ili šećera kada zafali, ostavljaš otključan automobil na parkingu i pereš tepihe pred zgradom. Onaj život u kojem kupuješ domaći sir sa Žvinja, pa ostaneš celo popodne u tom domaćinstvu pijući lozu. Život u kojem ideš uveče u šetnju na korzo, a zatim sedneš na kolače, ne na čiz kejk nego na urmašice, život u kojem deca još uvek ne nose mobilne telefone već trče po ulici slobodno i svi izgledaju isto, ne nose firmirane patike skuplje od mojih koje će prerasti za tri meseca. Krivo mi je što takav život u velikim gradovima više ne postoji, veliki grdovi su sve otuđeniji iz dana u dan, zatvaraju se moje omiljene kafane, pekare, klubovi, radnje, na sve strane su nekakve franšize. Za Beograd me vezuje posao, porodica, bliski ljudi i ipak, to nešto gradsko u meni, to što volim da obučem kaput i čizme i hodam po betonu i kaljugi, ali da mogu, preselila bih se u Novi, a u Beogad bih dolazila povremeno, zimi, kada se uželim ljudi, blata i buke. Ipak, nikada se ne bih sasvim odrekla Beogada, on me je, donekle, napravio.

Književne preporuke

Uf ovo mi je baš teško, jako loše stojim sa prepričavanjem u svakom smislu, i pamćenje mi je veoma kratkoročno. Evo par knjiga koje sam čitala u poslednje vreme: definitivno „Pioniri maleni mi smo morska trava“ od Andree Popov Miletić, to je jedna od boljih stvari koje sam čitala odavno, definitivno. Olja Savičević Ivančević, velika šmekerka, koja je i dalje nedovoljno poznata kod nas nekoj široj čitalačkoj publici i njen „Adio kauboju“, a trenutno čitam sve što nisam pročitala od Dovlatova, i svaki put kažem, beskrajno hvala „Lomu“ na svim dragocenim prevodima mojih omiljenih pisaca, Bernharda, Hamsuna, Platonova, Fantea i mnogih drugih. Inače, čula sam da postoje ljudi koji nisu čitali Dubravku Ugrešić, u to ne mogu da poverujem, evo nedavno sam, opet, čitala „Šteficu Cvek“ i smejala se naglas, „Booka“ je izdala sve njene knjige, pa ko nije čitao, neka se ne sramoti. Jaoj, kada smo kod „Booke“, ne mogu da ne pomenem Ferića, genijalnog Ferića, šta bilo, može i „Na osami blizu mora“, tu knjigu poklanjam svima iz Herceg Novog.